Nad Balkanom plamen ne jenjava, crna i bela krila dah mu daju, i dok daju, uzimaju. Plamenu se ne primiču, dah govora otimaju. Ko na Balkanu ima pravo govora? Svi sem jednog jata. Jato stanarica kroz iglene uši provlače da polete kao skitalice, selice, migracija. Pravo govora imaju sve one ptice koje guraju stanarice u etar da odlete, ili ka visini gde ih čeka ples crnog i

belog krila. Zašto su ptice stanarice okovane pravom na govor? Zato što su tići gorostasnih ptica. Ali i tići obmanutog vremena. Nekad je ptica majka, tiće radjala ispod svojih krila, u slamnenom gnezdu i krvi prirode. Zulum vremena, zamenio drugi zulum. Vrane i gavrani najavili novo vreme. ,,Druže pravde, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo,, sa kljunova vrana i gavrana slivala se melodija. Poskidali ikone i kandila. Na plamenu voštanice rastopili. Majke ptice podizale glave. Čule reč pravda i ugledale da se sliva sa kljunova vrana i gavrana. Znaju majke, od svojih majki, da vrana i gavran dobro ne slute. To su ptice koje od dobra beže. Kipi mleko u dojkama, neprekidnim vekovima pravde željno. Stale ptice majke u neznanju šta da čine. Znaju kroz amanet predaka da se pravda ne ostavlja, kroz amanet majki da se paze vrana i gavrana. Podigoše krila, tiće pogledale i glas izgubile. Dok su se pitale šta da čine pred pesmom ,,Druže pravde, mi ti se kunemo da sa tvog puta ne skrenemo,, vrane i gavrani, rastopljenim voštanicama zalile kljunove tića…i, tako je krenulo. Stanarice slepo služile zakletvi da sa puta ne skrenu. Na tom putu gradile za druge ne mareći za sebe.  U selima i gradovima tići učeni da samo ćute. Bilo je paganski rasti kroz vrline oca, majke, dede, bake, sokova predaka korena. Tako su tići odrasli kroz ostavljeno kandilo, istopljenu voštanicu, polomljen krst pred jarkom vatrom crvenih kraka. Kljun zaliven rastopljenom voštanicom, u ćutnji je izgubio temelj i ognjište, pravo na pesmu, glas istine, šaku opomene.
Krv prirode pregazilo opet novo vreme. Kažu, vreme nove pravde, demokratske, unijatne,  ,,jednakosti,,.
A potomci stanarica znaju, došlo vreme nabujalo od izdaja ptica iz jata.

***
Kada voda branu provali, brana se više ne čuva, već se voda usmerava. Preko usana čoveka kada reč poteče, usta se ne zatvaraju, već se prati tok reči i ostaje se uz čoveka. Usta srpskog sina su progovorila i rekla ,,Ambasada bi strahom da vlada,,. Oni na koje se odnose ove reči sada bi iste da poraze, kaznom u usta srpskog sina da ih vrate. Ako im je sila tako jaka, unijatnom ,,jednakosti,, pravedno podržana, neka ih onda, neka čine što mogu, dok mogu iza sile da se kriju, i njome svoje ime okivaju. Srpskom sinu Radovanu, uputila bih reči velikog imena Mihaila Pupina ,,Porazi su samo kratka odmarališta za buduće pobede,,.
Uložen novac u pokrivanje kazne nije gubitak, nizakoga. Sve što se ne beleži, ne pamti, nema svoju vrednost, koliko god da u trenutku zaboli. Ono što će ostati zabeleženo kao sramota to je mamuzanje ,,konja,, na kom sedi srpska kći, Aleksandra Stanković iz Ambasade u Sloveniji. Zaslepljena ruletom na kom se kao kuglica vrti, zaboravlja da se svoja krv niz padinu ne pušta, da se svoje meso ne grize, sve ono što ona sada čini svom poreklu i u njemu jednom od potomaka. Užurbana i zadihana, bez gubljenja časa i sekunde u njemu, želi na raspeće da stavi jednog od svojih, zbog kojih je ona ,,stanovnik,, Ambasade, jer je izgovorio (,,ne,,)istinu o njoj. Život Srba u Sloveniji zebe u senci u koju je stavljen. Kao što zebe majka sa detetom u sebi pred ocem  koji od potomka beži. Ni jedna majka na utvrdjivanje očinstva neće krenuti sa lažnim imenom oca deteta koje je na njedra prinela. Tako, ni jedna ,,biljka,, iz senke neće dići glavu ka suncu istine, ako u to sunce ne može da gleda, pa ni srpski sin Radovan, nije rekao što jeste, a da nije siguran u istinu onoga što je izgovorio. Izgovorena Radovanova istina nije naišla na dokazivanje istine, već na demonstraciju sile. Kao i uvek, kada je zulum okovao srspke noge, moć je sekla komad sprem sile kojoj je prodala sebe. Srpski sin Radovan, rekao je što jeste. Srpska kći Aleksandra, osedlala je ,,konja,,. Učinjeno sa obe strane i na tome sada ne treba gubiti sate, niti nepomično u to gledati. Treba spremno kraj korita reke stajati, štit postojanja ispred Radovana staviti. Borba za ljudska i nacionalna prava, pravo govora, vodila se od Raspeća i vodiće se i posle nas. Nikada ta borba nije bila laka. Uvek je prolazila kroz bol karlice, graničila se sa životom i smrti, dok se istina radjala. Danas je Radovan progovorio, a ko će sutra, od Srba Dijaspore i Matice, okrenuti glavu od Radovana, pokazaće mesto na kom će se osedlan ,,konj,, zaustaviti. Radovan je rekao, sada Srbi koji su na istom putu na kom je i on, govor moraju nastaviti. Ako srpski sin Radovan bude osudjen za govor, neće to biti pobeda srpske kćerke Aleksandre, već će biti sramna fleka na obrazu Srba koji sa Radovanom istim putem idu. Ako gubimo utakmice na sportskim terenima, jer su nam igrači raštrkani poput muva nad plamenom, ne gubimo istinu postojanja, da nam potomci nad plamenom ne budu sprženi. Danas je Radovan na listi odstrela, od ruke sestre po materi, sutra, ako to sutra preskoči nas, saplešće našu decu, omčom oko vrata, sem govora, uzeće se i dah života. Da su reči iz korita Radovanove duše, iskreno potekle u zulumu vremena u kom živi Srpski čovek, onaj koji na rulet ne seda, govore reči velikog pesnika Vladislava Petkovića DISA ,,Naši dani,,.
Pesmu ,,Naši dani,, poklanjam srpskoj kćerci Aleksandri Stanković. Neka pokropi zidove Ambasade, demone na put nepovratni isprati i kroz ljubav svoj narod upozna, možda se tad susretne i sa istinom maloletne plate.

,,Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali,
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i poštenje i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata,
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izradjuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči u džepove.
Mesto svetle istorije i grobova.
Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove,
Sad svu slavu pronadjosmo u partiji,
Pir poruge zahvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci,
Pod sramotom živi naše JAVNO MNJENJE,
Naraštaji koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda,
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kudaćemo od svetlosti i od stida!
Pomračina pritisnula naše dane.,,

Još jednom pogledajte u srpskog sina Radovana, i zamislite da ste rekli glasno što on jeste, i zamislite da stojite na njegovom mestu sada, i znajte, u Sibiru ne peče ni jedna iglica mraza, već peče sećanje na ćutnju svojih po reči i borbi istih.

www.srpska-dijaspora.org
Piše: Zorica Dragović