Prošlo je skoro četvrt veka od kako je ondašnja jugoslovenska javnost sa zgražanjem i gađenjem pratila kako do tada nepoznati novinar i pisac Vuk Drašković širi versku i nacionalnu mržnju. Istovremeno, beograđani su skoro svakodnevno gledali ulične svađe njega i njegove neobuzdane žene Danice. Ovo dvoje bivših državnih službenika (ona nekadašnji sudija

za prekršaje, on bivši novinar Tanjuga i bivši savetnik u kabinetima komunističkih bogova), naprasno su se penzionisali kao nesposobni za rad (u žargonu, dobili su status "mentalnih invalida") i kao takvi, oslobođeni svih briga, krenuli sa ulice da ljuljaju već trošnu zgradu tadašnje države. Posao im nije bio težak. Lakovernih je bilo na sve strane. Od tada do danas, besramno su se obogatili, direktno ili indirektnu učestvovali su u pljačkama svih režima i otvorenoj izdaji zemlje. Neko na Vuka još računa. Ko bi drugi mogao javno da traži da Kosovo bude izbrisano iz Ustava Srbije? I on i Danica imaju panični strah od toga da bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković ne progovori. Da ne iznese dokaze o tome koga su sve opljačkali, prodali i prevarili. Na njihova nedela podseća naš urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik u saveznoj policiji
 Milan Glamočanin
 
Kad su kasnih osamdesetih godina prošlog veka, Vuk i Danica Drašković krenuli u osvajanje vlasti, moći i novca, niko nije ni slutio gde su granice njihove pohlepe. Ali, da su im ambicije bile nebeske, to je bilo odmah jasno. Ovaj crnogorsko-hercegovački par koji se polovinom prošlog veka dokopao Beograda, nije ni prvi ni jedini iz pasivnih dinarskih krajeva koju su poželeli to isto. Ali, način na koji su njih dvoje to uradili, više je nego sraman.
Oni koji su do kraja prošle decenije još verovali da je Vuk večiti opozicionar a Danica heroina slobodnog uma, moraju danas da se suoče sa činjenicom da je ovo dvoje vlastohlepnih i srebroljubivih ljudi zloupotrebilo sve srpske nacionalne mitove i sve bolne tačke srpskih usuda, samo da bi se dokopali vlasti, milionskih poslova i nekretnina, ali i da bi čopore svoje bliže i dalje familije smestili što udobnije, na trasi "Živke ministarke", od Slavije do Terazija. I uspeli su u tome. Ali, po koju cenu? Sabiranje žrtava bračnog para Drašković dugo bi trajalo.
Istorija bolesti Vuka i Danice Drašković, duga je i zaslužuje barem jednu knjigu, deblju od svih koje je Vuk, svojim mediokritetskim perom do sada napisao.

Danas, pred kraj 2013. godine, posle dvadeset godina njegovih urlika i pokliča, posle svih mogućih i nemogućih saveza u kojima je bio (protiv muslimana i sa muslimanima, protiv Albanaca i sa Albancima, protiv Hrvata i za njih...), Vuk Drašković je spreman na novo sluđivanje Srba. Ali, na njegovu žalost, malo je onih koji su još uvek spremni da mu naivno poveruju u ono što priča. A, raspričao se o predaji Kosova kako "istorijskoj nužnosti" i izjavljuje da trajnog rešenja kosovskog problema ne može biti dok god je na snazi preambula Ustava Srbije, kojom se, "stvara lažni utisak da Srbija ima nekakav suverenitet nad Kosovom" !

Poslednjih meseci, počeo je Vuk, po nalogu svojih mentora, da se nudi sadašnjoj srpskoj vlasti kao čovek koji će reći ono šti niko drugi ne sme i ne može, da Kosovo treba izbrisati iz Ustava, što će reći i sa lica srpske zemlje! Treba samo da ga neko vrati u parlament, možda sutra i u vladu, pa će on obaviti šta treba. Istina, on se u tom zanatu skoro četvrt veka odlično snalazio. Govorio je da treba udariti na Hrvatsku i Bosnu u ime zaštite srpskog naroda i srpskih zemalja, a onda, samo nekoliko godina kasnije, vikao je iz sveg glasa da treba pohvatati i u tamnicu baciti sve one koji su se usudili da učestvuju u bratoubilačkom ratu! Bio je i vrhovni komandant Srpske dobrovoljačke garde i pozivao na dezerterstvo i kapitulaciju u isto vreme! Bio je ogorčeni protivnik albanskog Kosova, a danas bi da ga pokloni Albancima!

"Šta će nam ta preambula. Da li nam je potrebna preambula da bi Srbi znali gde je Kosovo i šta je njima Kosovo. Kosovo je za srpski narod bio njegov Jerusalim i onda kada je bilo kratko u sastavu države Srbije, i svih onih vekova kada nije bilo u sastavu države Srbije, i kada, čak, nije bilo ni države Srbije", govori Vuk nedavno za "Tanjug" pa dodaje:

"Trebalo bi tom pitanju posvetiti mnogo emisija na našim najgledanijim televizijama. To dugujemo narodu, jer je narod neobavešten. Mi ne možemo kažnjavati narod zbog toga što mu se ne saopštava istina. Neka te patriote koje govore, posle svega, da Srbija ima suverenitet nad Kosovom i da mora da ga čuva, objasne narodu u čemu se ogleda taj suverenitet. Ne može neko, da se u Srbiji zove srpskom desnicom a da bude protiv Zapada, i da bude protiv Evrope".

Vukovi nalogodavci planirali su da Srbiju drže što dalje od Evropske unije, pa su smislili ideju da već ocvalog i prilično omraženog vođu upokojenog Srpskog pokreta obnove, stave pred nemoguću misiju-da počne sa javnom promocijom ideje brisanja Kosova iz Ustava Srbije. Znajući da to nikako neće ići, pre svega zbog izričitog stava Rusije, Brisel i Vašington su uslovili ulazak Srbije u EU, priznavanjem Kosova i brisanjem ove srpske pokrajine iz Ustava. Do toga neće i ne može doći, kao što neće i ne može doći do ulaska Srbije u EU. Ne pod ovim uslovima.
Šta je onda posao Vuka Draškovića i kome on danas na političkoj sceni Srbije treba, nakon svih nesreća koje je ostavljao iza sebe? Po svemu sudeći, još uvek neko u najcrnjim krugovima bivše administracija Bila Klintona, računa na tračak nade da bi neko dovoljno lud izbrisao Kosovo iz Ustava Srbije. Treba samo naći nekog još luđeg da pokrene "inicijativu". A, Vuk Drašković je procenjen kao idealan za taj posao. I ranije je važio a i sada to potvrđuje, da sa pravom nosi epitet "ludaka sa misijom".

Nedavno je bivši šef  Državne bezbednosti, Radomir Marković, najavljujući objavljivanje nekakvih dosijea, ponovo postao velika opasnost za Danicu i Vuka. Na njene pretnje nije se dugo čekalo. Odmah je  izjavila da  je"...pomilovanje Radeta Marković, masovnog državnog ubice, zastrašujuća je slika naše stvarnosti i našeg predsednika države! To se nije moglo desiti za vreme mandata Borisa Tadića, a zašto se sada dešava pitanje je na koga je Nikolić dužan odgovor. Pomilovanje nije moguće, nije pravedno, nije moralno, nije politički ili ljudski ispravno. I, ako se to desi, ja ću, nadam se, zajedno sa ostalim žrtvama tog nezapamćenog brutalnog ubijanja nedužnih građana, suditi i presuditi Nikoliću. Neće biti nikoga da ga pomiluje od te kazne koju neće izbeći!".

Da je bilo ko drugi ovako javno preko novina (Alo, Kurir) zapretio Tomislavu Nikoliću, istog momenta bi odred specijalnih jedinica bio pred njegovim vratima. Takav neko bi bio ekspresno sproveden u zatvor bez suđenja. Ali ne i Danica Drašković! Ona može svakome nekažnjeno da preti i da, kao u rodnoj Crnoj Gori, najavljuje krvne osvete. Drašković je srpski Mefisto bez koga ni konačna srpska propast neće doći.

Međe Vuka manitoga

Slučaj Vuka Draškovića, lažnog cara Šćepana, mnogo je više klinički, a mnogo manje četnički, te tako danas potvrđuje tezu da je Srbija sigurna kuća i najbolja domovina populističkih hohštaplera bez morala i stida.Od siromašnog koloniste iz Hercegovine, zajedno sa svojom suprugom Danicom Drašković (iz siromašnog Bjelog Polja), postaće ubrzo gazda i gospodar. Opelješio je Beograd i Srbiju za nekoliko stotina stanova, lokala, vila, za desetine miliona evra. Njegov šurak Veselin Bošković ubijen je zbog pohlepe, a brat mu je Rodoljub zbrisao iz Srbije, nakon što je takođe opljačkao Srbiju za desetine miliona

Drašković je bivši novinar, bivši savetnik, a po potrebi raznih režima i cinkaroš, tribun, lažov, ministar, pisac, nevernik, vernik, komunista, antikomunista, Hrist i antihrist, šovinista i mondijalista, srpska sablja u Sandžaku, kosovski plačni Jeremija, i ko zna šta sve još u dosadašnjoj biografiji, Vuk Drašković danas "hrabro i odlučno" preporučuje obračun sa preostalim Srbima na Kosovu.

Na poslednjoj jednoj sednici Glavnog odbora Liberalno demokratske partije, Draškoviće je pred svojim tadašnjim kompanjonom Čedomirom Jovanovićem doslovno rekao da je u Srbiji na sceni ponovo "1990. godina" i "plima ludila".

Onda je nastavio još žešće:

"...Ovog 9. decembra, opet će se glasati o budućnosti Srbije, ali u Briselu. Savet Evropske unije glasaće o onome što se uradilo u Srbiji do tog 9. decembra, rekao je Drašković. Mi nećemo dobiti status kandidata ako našu budućnost u decembru, kao što čine sada, trasiraju ljudi u čijim mozgovima rastu balvani...To su isti oni iz 1990. godine, isti akademici, pisci, mileševski crni anđeli, žurnalisti, mafijaši, koji su u međuvremenu dobili i podmladak...U kojoj se to šumi seku balvani na Jarinju? U istoj kao i oni u Kninu! Oni koji su govorili da se Knin brani u Tenju, sada govore da se Srbija brani na Jarinju!"

Je li to govorio onaj isti Vuk Drašković koji je u predvečerje strašnog krvoprolića potpaljivao upravo Srbe u Kninu i hrabrio njihovu "balvan revoluciju"? Je li to onaj isti Vuk Drašković koji je na osnivanju nacionalističkog društva "Sava" (preteče Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove) u Novoj Pazovi 6. januara 1990. godine pretio da će srpski Knin, srpska Kostajnica, srpska Lika, srpski Dvor na Uni, srpski Karlovac, srpski Ogulin i sve ostalo čega je mogao da se seti, postati deo "srpskih zemalja", milom ili silom?

Ko ga dobro poznaje, nije mu teško da odgovori na ta pitanja...Ovaj bezumnik, koji je crtao "šarene mape" Bosne i Hercegovine i donosio ih rušitelju Jugoslavije Stjepanu Mesiću na "autorizaciju" (pa mu je Mesić podrugljivo rekao: "...Nacrtaću Vuče i ja tebi jednu!"),  2011. godine, javno se udvarao Čedomiru Jovanoviću, sve gadeći se "akademika, pisaca, mileševskih crnih anđela, žurnalista i mafijaša", kao da ih nikad nije poznavao, kao da nije svoj bestidni pohod počeo upravo sa tim istim "žurnalistima", patetičnim pesnicima, akademicima i ljubiteljima slavskih kolača i mileševskih anđela.

Ali, ima nas nekoliko miliona koji se i njega gade. To su oni "evroljubi" kojima se prikrao u poslednje vreme, uvidevši da sam na izbore ne može jer je politički mrtvac.

U knjizi "Zloupotrebljene institucije - Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000", koju je izdao "Fond Biljana Kovčević Vučo", Drašković je "i bezbednosnih razloga" zaobiđen u širokom luku.
Bivši čovek i njegova prošlost

Samo dvadesetak godina ranije, slao je Vuk Drašković  svoju paravojnu formaciju, svoje tek formirane "gardiste" sastavljene od uličnih fajtera, nedokazanih sportskih šampiona i  mase lumpenproletera, da izginu ako treba samo da odbrane volju za samostalnost Srba u Hrvatskoj, i njihovo pravo da svoje nove granice nacrtaju upravo "balvanima" i sličnim barikadama.

Mada je od tog suludog i strašnog vremena do danas proteklo mnogo vode bratskim rekama Savom i Drinom sa pritokama, ali i mnogo krvi, i uzvodno i nizvodno, Vuku Draškoviću nije na pamet palo da makar negde položi venac tragičnim herojima ništavila, u koje ih je on lično oterao, svojom otrovnom ideologijom.

Na takve parastose odlazi samo mitološkom  linijom svakog dinaroida, od Slavije do Terazija i Trga Republike. Sve van Beograda za njega je uvreda. Danas se otvoreno stidi onih koji su ginuli za njega i zbog njega, a jednom godišnje obilazi samo spomenik Knezu Mihailu i polaže venac u znak sećanja na poginulog mladića, Branivoja Milinovića, koji je pao od revolverskih hitaca požarevačke policije 9. marta 1991. godine, ali na sasvim drugom mestu, u bivšoj ulici Maršala Tita (danas Kralja Milana).

Zašto Drašković "žali" za Milinovićem na pogrešnom mestu? Ko ga dobro poznaje, za njega je dobro mesto samo ono gde on može da napravi svoje političko pozorište, ono koje mu nudi maksimum mogućnosti za ličnu promociju, a to je u ovom slučaju Trg Republike, i spomenik Knezu Mihailu.

Službin pevač za javne namene

Zavrbovan još kao student (sa kodnim imenom "Prenj"), bio je dika i ponos jugoslovenske UDBE, službina kreacija od glave do pete, spreman na sve samo da nahrani svoju bolesnu sujetu, da reši svoje dinarske komplekse i pokori i leve i desne oko sebe, te da se konačno kao čovek udomi u gradu Beogradu, tom mitskom okupljalištu ambiciozne sirotinje, prevaranata bez stila i čitavih seoskih zadruga, od Crne Gore pa do Banije i Like.

Bio je dobar pisac samo za onoga ko nije pročitao ništa ozbiljnije od njega samoga. Na žalost, mnogima je sa njim književnost i počela i završila...

Nastanio se Vuk Drašković, još osamdesetih godina, u srca i duše naivne mase željne promena, gladne istine o Drugom svetskom ratu, izluđene od decenija raznih komiteta i centrala, i tu je ispustio svoj ideološki otrov, kopajući po ranama iz Drugog svetskog rata.
Drugi ginu, Vuk ratuje iz kabineta

Pokrivajući sebe promocijom četnika i kralja, gde je god postojala nesloga, i podela na mi i vi on je to vešto znao da iskoristi. Tamo gde je stigla njegova ideološka baklja, gorele su kuće i proganjani su ljudi, ubijano je sve što se miče.

Mada je lično slao razne dobrovoljačke formacije da ginu u Hrvatskoj ranih devedesetih godina, nikad ga nijedna pravosudna institucija ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, pa čak ni u Evropi, nije pozvala makar na informativni razgovor zbog huškanja na rat i formiranja paravojnih formacija.

Tek kad je u ratnom okršaju poginuo Đorde Božović Giška (inače, školski drug potpisnika ovog teksta) ali i mnogi drugi manje znani, postalo je jasno da to Drašković direktno u smrt šalje sve same "državne neprijatelje",  ulične heroje...

Onako epski tragikomičnog, sa jednom iščašenom psihologijom, bio je idealan za pokazivanje "kako ne treba". Čak toliko idealan da je mogao i osvedočeni autokrata kakav je bio Milošević, da sebe predstavi kao razumnu i liberalnu ličnost.

Bolje opozicije od Draškovića, Milošević nije moga ni da zamisli! Sve dok je on bio opozicija, Milošević je bio realna vlast. Pokazaće to i događaji uoči vanrednih izbora 2000. godine, kad je posle deset godina formirana prva opoziciona koalicija bez učešća njegovog Srpskog pokreta obnove. Bez njega i njih, pobeda je bila izvesna. Ona se i desila upravo zato jer su mesecima ranije sve obaveštajne službe Zapada informisale i Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu, i neke druge opozicione lidere, da sa Draškovićem rušenje Miloševića nije moguće.

Takav Vuk Drašković, nakon svega što je učinio na štetu Srba i Srbije (sve slaveći i državu i naciju) bez imalo uvijanja kaže:

 "...Posvađajte te predsednike opština dole koji se protive nezavisnom Kosovu, kako bi se privelo kraju to pitanje...".  Isto kao i na početku svoje štetočinske karijere, Drašković uvek igra na kartu srpske nesloge, jer je kao najopasniji virus: gde se nastani tu i razara, dok ne uništi...

 Nove generacije ne pamte kako je taj i takav Vuk, čim je malo zacvilio u Miloševićevom zatvoru, odmah oslobođen, kako je napisao jedno pokajničko pismo zloglasnoj "crvenoj veštici" Mirjani Marković, i kako je posle toga bio na razgovoru "kod predsednika", nakon čega je novinarima saopštio neverovatno otkriće, da je "g. Milošević jedan šarmantan čovek", a kasnije sa svojom strankom postaće i njegov koalicioni partner.

Mračne devedesete donose Srpskom pokretu obnove i Vuku Draškoviću ogroman  novac, stanove, poslovne prostore, a istaknuti članovi i simpatizeri njegove stranke i njegove najbitinije udvorice, članovi šire i uže familije, postaju jedinstveni na udarničkom poslu masovne pljačke Beograda. Dolazak SPO na vlast u glavnom gradu, bio je nalik okupaciji Turaka janičara i njihovom prirodnom pravu pobednika na pljačku propisanu šerijatom.

Čim je pokojni Zoran Đinđić sa Demokratskom strankom postao realna opasnost za Srpski pokret obnove u Beogradu, Drašković kreće u kampanju protiv njega, nazivajući ga najružnijim imenima, poredeći ga sa najgorim štetočinama, lihvarima i kriminalcima. Đinđić je samo tri meseca bio gradonačelnik, a onda ga je Danica Drašković, uz pomoć SPS-a, smenila i postavila Spasoja Krunić. U tom tragičnom vremenu Danica je, sa svojim bratom Veselinom Boškovićem, koji je bio direktor Direkcije za izgradnju grada, otela od građana preko hiljadu stanova i lokala i podelila ih svojim sestrama, zetovima, sestričinama i rodbini iz Bjelog Polja i svojim mnogobrojnim ljubavnicima, koje je menjala kao čarape. Vuku nije  pala na dušu ova smena, i nije mu zasmetalo da mu oda počast kad je ubijen, i da biranim rečima govori sve najlepše o čoveku koga je iskreno doživljavao kao neprijatelja i koga je mrzeo.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikako

Kad se saberu sve epske prevare i sve nacionalne mitomanije koje je on lično vulgarizovao, nema nikave sumnje da je Vuk Drašković bio iznad svojih mogućnosti Jer, sa Vukom su stvari uvek bivale delikatnije: on je od "crvenog Vuka" koji je igrao Kozaračko kolo u Studentskom gradu u Beogradu 1968. godine u slavu Josipa Broza Tita i još više socijalizma, postao jedan folklorni nadričetnik koga se gadila većina preživelih vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Od tada pa sve do formiranja prve Miloševićeve opozicije bez Vuka (koalicija DOS) "faktor Danica" u njegovom javnom biću bio je ravan faktoru Mirjane Marković u životu Slobodana Miloševića. Ako ne i više od toga...

1. i faktor brojnosti rodbine Danice Drašković koja je bila i ostala znatno superiornija u odnosu na Vukovu rodbinu. Kad se desila "Ibarska magistrala" i izginuće Draškovićevog obezbeđenja, istraga je pokazala da je neko iz "ubilačke službe", komunicirajući verovatno sa  pretpostavljenim, izgovorio sledeću rečenicu: "Đubre je živo", ili nešto slično, što je kasnije išlo u prilog tezi da je meta likvidatora najverovatnije bio brat Danice Drašković, Veselin Bošković, a ne Vuk.  A zašto, odgovoriće neka druga vremena.

Ipak, prateći tezu o ogromnim mahinacijama u Beogradu sa poslovnim i stambenim prostorom koje je sprovodio lično Veselin Bošković kao direktor te ustanove (u vreme kad su janičari Srpskog pokreta obnove doslovno opljačkali glavni grad), verovatnoća o "sukobu interesa" sa nekom malo opasnijom grupacijom unutar režima i oko njega je stoprocentna. Odatle pa do planiranih ubistava na Ibarskoj magistrali nije bilo daleko. Tu samo Vuk nije bio planiran.

Vuk citira Ničea: Vratiću vam se opet!

Uoči bombardovanja 1999. godine, naglo je iz Miloševićevog aparata došla naredba da film "Nož" rađen po istoimenom romanu Vuka Draškovića, bude skinut sa filmskog i televizijskog repertoara. Jer je to bio projekat snimljen parama tadašnje vlasti,  kako bi Vuk dobio "zalogaj", da ne zavija po trgovima srpskih gradova, nego da uđe u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije, što je brže-bolje i učinio. Tako je Srpski pokret obnove zajedno sa Srpskog radikalnom strankom činio većinu u tadašnjem parlamentu, ali Miloševićeva vlast, njegovi zakoni i njegova politika nijednog momenta nisu došli u pitanje. Naprotiv, bilo je to doba apsolutne političke idile, jedne neviđene harmonije zla, koja je na kraju i dovela do 78 sudnjih dana u kojima je "Milosrdni anđeo" NATO pakta tukao Srbiju sa nebesa.

Upravo u takvim okolnostima, Vuk Drašković postaje, ni manje ni više nego potpredsednik ondašnje savezne Vlade. Tu je funkciju "dužio" od januara do aprila 1999. godine. Zašto je to tako bilo, potrudio se on sam da objasni, tvrdeći kako je bio ucenjen da je s tog mesta (potpredsednika Vlade) spasao mnoge živote od režima koji je bio spreman da ratno stanje iskoristi za konačan obračun s političkim protivnicima:

"...Da sam odbio, a bombe počele da padaju na Srbiju, svaki smećar na ulici imao bi odrešene ruke da me ubije", pravdao se Vuk. No, ako je na tako neobičan način i u tako kratkom roku (januar-april) bio "uhapšen", pravo je pitanje ko se koga odrekao posle samo tri meseca provedenih na tako visokom položaju: on Miloševića ili Milošević njega?

Ubrzo, već 2000. godine, postaće jasno da Zapad neće kompromitovanog Draškovića, da je čak jedna američka obaveštajna službe o njemu napisala najgore moguće izveštaje kao o čoveku koji je "primitivni nacionalista, pompezna budala, umišljeni idiot, nestabilna ličnost, nepouzdan čovek" i slično. Čak je i film po njegovoj knjizi "Nož" razmatran kao delo koje podstiče najgoru versku mržnju i ksenofobiju. Kada je film Nož prikazan posle bombardovanja, svetski mediji su javili da je film najveće smeće koje je snimljeno u kinematografiji. A autor Noža se predstavljao, tada, kao Veliki Srbin!

 Bivši dopisnik državne televizije Grčke Nikos Pelpas, još je 1994. godine filozofski utvrdio da su Milošević i Drašković "jedan drugome alibi za sve što čine, ili ne čine".

No, ako je neko pomislio da će nove decenije novog milenijuma proći bez Vuka Draškovića, očito se grdno prevario. Njegova novija pisanija, poput knjige pod naslovom "Meta", u kojoj on sabira, množi, deli i oduzima sve što mu se do sada dešavalo, počinje mišlju slavnog nihiliste Fridriha Ničea: "I tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet!"

I zaista, ulaskom u koaliciju sa Liberalno demokratskom partijom, Draškovićnije promenio čak ni budžet, niti svoju suštinsku ideologiju koja je, eto čuda, ponovo anacionalna, leva i komunistička! Naravno, nije greh biti levičar, naprotiv, ali posle skoro dve decenije četnikovanja...

Nema nikakve sumnje da je Mefisto Vuka Draškovića, od njega tri godine starija supruga Danica Drašković. Ona je sa 40 godina života proglašena za invalidskog penzionera, zbog ''duševnih poteškoća''. Vuk nije mogao ni u toalet otići bez njenog odobrenja, ona je raspolagala porodičnim budžetom. A kada se bacila na politiku, Vuk je svirao po njenom diktatu. Samo je aminovao njenoj pohlepi da opelješi Beograd. Daničine sestre dobile su po desetinu stanova, lokala, primile veliku apanažu...Njen rođeni brat Veselin Bošković, kada je likvidiran, ostavio je iza sebe, u vlasništvu, na svoje i ime žene i dece, preko trideset stanova! Sa topčiderskog groblja prenet je u Crkvu na Vidikovcu, jedini je Srbin čiji grob je u crkvi, što je suprotno kanonu. A Veselin je, inače, bio ateista!

Osim vile u ulici Beogradskog bataljona 117 u Beogradu, Draškovići imaju i nekoliko stanova u Budvi i drugim gradovima...

U novoj kolaiciji, u kojoj liže dupe Aleksandru Vučiću, Vuk je obezbedio Daninoj rodbini nove privilegije. Danin zet Ljubo Mirković, policajac iz Nikšića, a potom upravnik zelene pijace na Banjici, prošlog meseca poslat je u Trst, za konzula Srbije. Snežana Miljanić, direktorka Beogradskog sajma novi je konzul u Torontu...Dana potrebuje velike količine novca. Samo za plastične operacija ova starica je potrošila preko milion evra. Ima se, jer Vuk nastavlja da zavija novom gospodaru.

MAGAZIN TABLOID