У највећем броју случајева Срби у расејању су организовани по удбашком и мафијашком систему. Овде није реч о политичкој емиграцији која је изван овог конгломерата. Овде је реч о такозваној економској емиграцији која је је у свет кренула шездесетих година двадесетог века као последица одвртања социјалног вентила како не би у
држави експлодирао лонац „самоуправог социјализма“!
Ту масу извеженог белог робља требало је контролисати и држати што даље од „екстремне политичке емиграције“ коју је предводио крем предратне краљевине, укључујући још једну Српску академију наука и уметности (САНУ) у емиграцији која је данас под земљом.
Контролу економске емиграције најлакше је било извршити преко такозваних клубова Југословена са спортском матрицом и то циљано, јер спорт је универзална делатност, с једне, и у питању су били млади људи, с друге стране и то у највећем броју српског порекла.
После спортских југо-клубова уследило је отварање југо-комунистичких клубова у којима је акценат бачен на фолклор. Тако су спорт и фолклор постали примаљив мамац за масе оних који су „ушли у град и у које град никада није ушао“!
Како је почео процес надзирања људи у иностранству?
После 1966. године, односно после пада Александра Ранковића, Савезни секретаријат унутрашњих послова почиње да даје сагласност републичким и покрајинским оделењима Службе државне безбедности како да се делује према „радницима на привременом раду у иностранству“, што је нарочито прецизирано Одлуком Савезног извршног већа (СИВ-а) – строго поверљиво број 46/75. У тој одлуци, између осталог, прецизира се како и на који начин врбовати раднике у иностранству преко општинских филијала СДБ у отаџбини, којих је само у Србији било седамнаест. Оперативну улогу филијала Службе државне безбедности касније су до најситнијих детаља разрадили: Фрањо Херљевић, Доброслав Ћулафић и Стане Доланц, а најистуренији организациони оперативци, у деловању према радницима у иностранству, били су: Здравко Мустаћ, Томислав Јеремић, Меле Јовановић, Марко Ницовић, Раде Марковић, Радмило Богдановић, Мирко Буневски, Срђан Андрејевић, Станко Чолак и дугачак је списак удбашких мешетара којима је данас место иза решетака да је правне државе, од које смо још увек далеко, што нам најилустративније потврђује данашње систематско бежање од лустрације.
Да би процес надзирања људи у иностранству био успешан, Удба, каснија Служба државне безбедности, прибегла је ликвидацији истакнутих српских политичких емиграната. Тако је у Аустрији ликвидиран Синиша Оцокољић, официр Драже Михаиловића; касније и Јово Царичић, некадашњи лични шофер Драже Михаиловића; у Француској Андрија Лончарић, близак сарадник Краља Петра Другог Карађорђевића; у Немачкој Ратко Обрадовић и Јаков Љотић; у Белгији Бора Благојевић, Петар Валић, Миодраг Бошковић, Урош Милићевић; у Шведској Саво Чубриловић; у САД Драгиша Кашиковић, књижевник и новинар, заједно са својом пасторком Иванком Милошевић, др Наумовић, др Рајко Томовић и низ других истакнурих српских политичких емиграната. На тај начин делимично је елиминисан утицај српске политичке емиграције, на једној, и отворено широко поље удбашке инструментализације економских исељеника, на другој страни.
Истовремено, дипломатско-конзуларна представништа, односно амбасаде и конзулати, постали су, поред своје основне дипломатске делатности, центри шпијунске делатности у иностранству одакле се координирало у организовању гастарбајтерских југо-комунистичких клубова, а поред тога многе амбасаде и конзулати постали су терористичке филијале одакле је давана логистичка подршка убицама по емиграцији, као и легла криминалних радњи у иностранству, што је нарочито дошло до изражаја после наметнутог верско-националног грађанског рата на Балкану 1991. године када су дипломатска и конзуларна представништва у свету саучествовала у изношењу и прању новца, злоупотребљавајући дипломатске статусе у земљама у којима су акредитовани.
Поред постојећих српских емигрантских организација: Српске народне одбране, Организације српских четника „Равна Гора“, Српског културног клуба Свети Саво, Удружења краљевске војске у иностранству и других емигрантских организација, већ 1971. године почиње стварање паралелног српског света у иностранству, строго одвојеног и надзираног, кроз југо-комунистиче спортске и фолклорне клубове којима су давана имена: 25. мај, 29. новембар, Младост, Јединство, Кадињача, Сутјеска, да би се после 20 година, тачније речено 1991. године те исте југо-комунистичке клубове прекрштавали у „српске клубове“: Цар Душан, Видовдан, Кнез Лазар и тако даље, наравно паралелно са лажним србовањем осведочених комуниста у Отаџбини, а у стварању ксенофобског друштва у друштву главну координациону улогу на себе су преузела дипломатска и конзуларна представништва која су почела дрско да краду и присвајају туђе резултате рада на националној њиви, најчешће оних које су сматрали „екстремистима“ док су управо сви они екстремно издавали српске националне интересе у иностранству, што се најилустративније видело у њиховом храбром ћутању кад су одважни појединци, изван њихове контроле, пробијали медијски мрак у иностранству у јеку медијске сатанизације српског народа! Свима њима Српство пристоји као што кравата пристоји пилету.
Што је даље одмицао антисрпски континуитет титоизма, слобизма и досизма, дошло се на идеју да се раније „кровне“ организације, зване „Заједнице југословенских клубова“, које су по пирамидалном систему окупљале све раније формиране удбашке југо-комунистичке клубове, преименују у: „српске заједнице“, „савезе Срба“, „српске савезе“, „светске српске заједнице“, „светске српске конгресе“, али се још нису усудили да озваниче и „космичке српске конгресе“, мада ме то не би изнедало ако се има уму ментални склоп осведочених југо-комунистичких српских активиста из реда интелектуалних пигмејаца и моралних лилипутанаца!
У раду свих тих преименованих југо-комунистичких клубова и савеза има превише криминалних радњи на плану злоупотребе хуманитарне помоћи, шпијунске сарадње са страним обавештајним службама које су учествовале у крвавом балу вампира у току наметнутог верско-националног рата на Балкану од 1991. до 1999. године, а све су то делатности које су подложне кривичном гоњењу и у матичној и у усељеничкој држави.
Уловљени ловци у мутном
Захваљујући националном штеточинству и политичком дилетантизму огроман потенцијал српског расејања је умртвљен и сведен на полигон за упражњавање личних фрустрација, остваривање личних болесних амбиција без покрића.
То је, између осталих, један од кључних разлога зашто је највећи део образованих Срба изван кругова некадашњих комунистичких активиста који безочно играју на патриотску карту, рачунајући на кратко српско памћење. Једноставно, људи чувају властиту менталну хигијену и не желе да буду у друштву некадашњих удбашких доушника и југо-комунистичких антисрпских активиста.
Захваљујући националном штеточинству и политичком дилетантизму осведочених удбашких елемената у српском расејању, данас Срби у Бечу, Њујорку, Чикагу, Паризу, Штокхолму, Лондону и другим светским метрополама, немају своје велепне српске домове у којима би биле смештене импозантне библиотеке, редакције новина, радија и телевизије, српске школе од основних, преко средњих до универзитета, затим немају своје привредне и банкарске организације, као и здравствене установе, иако Срби у расејању имају довољно стручних кадрова за сваку од ових делатности; дакле немају онај основни нуклеус око којег би се окупила сва српска памет и капитал.
Уместо свега тога имају неке приватне клубове у којима се најчешће цупка у колу иако свака баба у селу зна да у колу поцупкује, сводећи њено величанство – националну културу, на обично вашариште и фолклор. Знамо да је култура нешто далеко опсежније и суптилније, али то је недосегнута категорија за све оне који су прескочили многе степене образовања и у прве ципеле ускочили кад су примили прву гастарбајтерску плату, нарочито је култура недостижна категорија за многе некултурне макијавелисте у српском расејању!
Уместо да се делује обједињујуће, да се укрупне расположиви српски потенцијали у расејању, сведоци смо бујања разних ксенофобија, од ромских, до влашких, а њиховом данашњем деструктивном бујању у српском расејању највише доприносе управо некадашњи удбашки активисти у ранијим југо-комунистичким клубовима који се сада називају „српским“!
Имајући све ово у виду не треба да чуди евидентна и опасна мисаона и духовна расејаност српског расејања!
