Sećanje na sjaj srednjovekovne Srbije vekovima je održavala samosvest srpskog naroda, bez obzira na to ko je njime trenutno vladao i gde se tokom tegobnih seoba nalazio. Ugnjetači su zato neprestano pokušavali da iseku žile dubokog korenja iz koga su Srbi crpeli snagu iz slavne

prošlosti da bi preživeli mračnu sadašnjost.

Srbi u Vojnoj krajini: Branili Evropu oružjem, a svoj identitet prosvetom i umetnošćuČuvari predanja su zato od propasti despotovine do obnove države 1804. i u okupiranoj Srbiji i zemljama izgnanstva vodili neprestani rat za sećanje. Narodni pesnici su nacionalnu istoriju pretočili u epske pesme, ali oni nisu bili jedini čuvari baštine. Srbi u Vojnoj krajini: Branili Evropu oružjem, a svoj identitet prosvetom i umetnošću- Slika se takođe koristila kao tajni jezik kojim se održavalo srpsko predanje. Upravo govorom slik, rodoljubivi i nepokorni pakrački episkop Pavle Avakumović i slikar Mojsije Subotić ohrabrili su 1785. Krajišnike u Zapadnoj Slavoniji i poslali jasnu poruku bečkom dvoru, koji je zabranio slavljenje srpskih nacionalnih svetitelja. Uz blagoslov episkopa, umetnik je odstupio od kanona i na centralnom delu ikonostasa crkve u Velikim Bastajima, naslikao ikone s likovima svetih srpskih vladara. To je bio veliki politički gest u vreme kad je Habzburška monarhija vršila strahovit pritisak na Srbe da napuste svoju nacionalnu crkvu – kaže istoričar umetnosti Nikola Kusovac.

On napominje da ikonostas iz Velikih Bastaja sigurno nije bio unikat, ali da je jedini preživeo sistematsko uništavanje srpskih bogomolja u NDH, svesni komunistički nemar i građanski rat devedestih. Ovaj poslednji je bio kraj tragične priče krajiških Srba koja je počela s opadanjem moći Osmanske imperije.

- Srbi iz Vojne krajine dobili su kao privilegije lokalnu samoupravu i očuvanje nacionalne pravoslavne crkve dok su prolivali krv za odbranu katoličke i protestantske Evrope. Čim je opasnost od agresivnog islama počela da jenjava, počeo je da raste pritisak da se „šizmatička“ srpska crkva „denacionalizuje“ – objašnjava Kusovac.

Vrhunac tog pritiska nastupa u vreme Marije Terezije, od 1769-1779, kad se usvaja propis o „redukciji praznika“ s obrazloženjem da praznovanje izaziva štete u privredi.

- Ta „redukcija“ se odnosila prvenstveno na Srbe kojima je zabranjeno slavljenje nacionalnih svetitelja. Tolerisan je samo Sveti Sava koji je smeo da se pomene tokom Službe, ali ne i da se proslavlja – objašnjava Kusovac. Srbi u Vojnoj krajini: Branili Evropu oružjem, a svoj identitet prosvetom i umetnošćuMeđutim Srbi su iznenadili Beč koji ih je smatrao prostodušnim i srčanim varvarima koji umeju samo da se biju. Srpska pravoslavna crkva pokazala je ugnjetačima otpor u svetosavskom duhu, osnivanjem srpskih škola i odbijanjem naroda da decu šalje na školovanje kod jezuita u unijatskim crkvama. Linija fronta pomerila se na duhovno bojno polje, gde su se kao neustrašivi Krajišnici sada nastupali obrazovani sveštenici i umetnici.
Za spektakularnu manifestaciju srpskog otpora odabrano je selo Veliki Bastaji u zapadnoj Slavoniji, koja je na austrogarskim mapama označavana kao „Mala Raška“.

- Sve je bilo izuzetno dobro promišljeno. Ikonostas je naslikan za obnovljenu Crkvu Svetog Georgija, u selu koje u imenu ima reč Bastaji, koja označava i najtvrđe bastione i najupornije borce – objašnjava Kusovac.

On naglašava da je danas teško i zamisliti osećanja srpskog naroda koji se okupio u jesen 1785. na liturgiji u Velikim Bastajima. Krajišnici su ključali od poniženja i besa jer su im Habzburzi, za koje su vekovima odano ginuli, zabranili očuvanje nacionalne svesti.

- Zamislite kako su ponosni bili kada su na centralnom mestu ikonostasa videli zabranjene srpske svetitelje. Na mestima gde po kanonu treba da stoje ikone velikih praznika, Bogojavljenja, Sretenja i drugih, stajale su ikone s likovima svetih srpskih vladara Nemanjića, kneza Lazara, despota Stefana Visokog, Đurđa Smederevca i Stevana Štiljanovića – opisuje Kusovac.
Vrhunac je bila centralna ikona, na kojoj se po kanonima predstavlja Strašni sud – „deizis“, gde Hristos sedi na prestolu kao sudija, a Sveti Jovan Krstitelj i Bogorodica mu prilaze i mole za milost prema ljudskom rodu. Potpuno drugačije izgledao je „srpski strašni sud“ koji je naslikao Mojsije Subotić, sa blagoslovom pakračkog episkopa Pavla Avakumovića, potomka ugledne i moćne srpske plemićke porodice iz Sent Andreje.

- Ikonostas je namerno urađen van tradicije srpskog ikonopisa, u duhu baroka, kao rezultat dobro promišljenog političkog akta. Likovnim jezikom, lako razumljivim srpskoj sredini, a još više austrougarskoj vlasti, prkosno i jasno pokazano je srpsko nezadovoljstvo i otpor. Na prestolu je kao „strašni sudija“ predstavljen Dušan Silni kome prilaze Sveti Sava i Sveti Simeon Mirotočivi, odnosno Stefan Nemanja, da mole za milost prema srpskom rodu. Bila je to britka i kristalno jasna poruka likovnim jezikom, svojevrsnim „srpskim kodom“, koja je potvrđivala rači Krajišnika u pismu Varaždinskom generalatu: „Volimo mrtvi biti nego naših otaca zakon da izgubimo“ – kaže Kusovac.

 Srbi u Vojnoj krajini: Branili Evropu oružjem, a svoj identitet prosvetom i umetnošćuIkonostas sa „srpskim kodom“ preživeo je sistematsko uništavanje pravoslavnih svetinja u NDH, a posle pola veka jedan je od retkih koji nije razoren u secesionističkom ratu avnojevske Hrvatske zahvaljujući tome što je u zadnji čas prenet u Srbiju.
- Crkvu u Drugom svetskom ratu spasli su lokalni Nemci, stanovnici Malih Bastaja, koji nisu dozvolili ustašama da zapale srpsku bogomolju. U septembru 1991. osim malobrojnih slabo naoružanih meštana nije imao ko da brani crkvu u Velikim Bastajama, jer se JNA „junački“ povukla – seća se Kusovac, koji je kao član Kriznog štaba za zaštitu kulturnih dobara na ratom zahvaćenim područjima u septembru 1991. otišao u Zapadnu Slavoniju.

On nije imao blagoslov ni od države, ni od Crkve da spasava srpsku baštinu, već samo da je popiše. A posle – kako joj Bog da.

- Već sam se pomirio da je ovaj biser izgubljen, kad me je jednog jutra na ulazu u Narodnom muzeju iznenadila gomila sena. Nekoliko hrabrih seljana Bastaja u njega je umotalo stari ikonostas i donelo u Beograd. Tako su ga spasli od uništenja, jer je seoska crkva 1992. minirana, iako je bila van ratne zone. Muzej je ikonostas restaurisao i predao vlasniku, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pre nekoliko godina srpska vlada odlučila je da svu spasenu srpsku baštinu, uključujući i ikonostas sa „srpskim kodom“ vrati Hrvatskoj. Izneverili su reči patrijarha Pavla: „Vratićemo srpske svetinje kad se vrati i srpski narod“ – kaže Kusovac.

Izvor: Novosti