Написао: Радован Б. Милић
Таман исправимо накарађено, а Хуље га накараде на другу страну, па опет све изнова. Идеје су Хуљама неисрцрпне, јер лакше је рушити него градити. То је од увек било, и то ми је јасно. Али зар Хуље не виде да су само Хуље и да Хуље остају?  Чему ли се надају? Ма..! Зна Хуља да је Хуља, види она да је то била  и да ће то увек остати и зато то и ради. Него, хтедох  Вам и ове ноћи нешто  написати.
Видите ли ви браћо које је време дошло? Сваки дан гледам ал' нити приметих нити вид'ох.  Па не бих знао ни ноћас да ми она не рече, а богами  сложио сам се истог момента. Имала је право, отворила ми очи, ал'нећу њој из ината да признам. Како бре жени да признам да је у праву?  Која Србенда је то још радила? Ал'само да знате, то вама пишем и све опазујем да ме она не види и да не прочита. Женско је то, па би се узјогунило.

И шта мислите, шта ми је рекла, а није много говорила? Не знате, па да,  од куд би и могли знати? А изговорила је само једну реч: Апокалипса.
И заиста. У Чилеу земљотрес, у Србији  и којекуде поплаве, на Хаитију  и Пацифику цунами, па стиже ево и до Француске, а у Канади и Америци пожари. (Земља, вода, ваздух и ватра) Апокалипса,  крај света. Библија, шесто поглавље Јовановог откровења.
А ја бих рекао овако. Чудни смо ми људи, па нас не занима што тамо негде, неко пати и своју муку мучи. Гледамо ко ће кога да превари, и ко ће већа Хуља да буде. Није то важно што сам ја Хуља, важно је да она друга то не зна, а онај ко ме слуша да то никако не примети.  А ми Хуље, ако се којим случајем  међусобно препознамо, разумећемо се  јер смо на истом задатку.

И није проблем у томе. Богат је и прекрасан српски језик, па са њим могу како хоћу. У место земље, првог елемента Апокалипсе, могу написати и први јахач на белом коњу. Уместо другог елемента, други јахач на црвеном коњу, и могу тако и до црног и до зеленог, ал'нећу, задржаћу се на белом, оном који језди овом земљом.
Узјахао јахач белог коња, па за себе каже да је Христ, спаситељ, ујединитељ. Верници би рекли да је Антихрист, дошао да заведе, да окрене људе против људи, да их посвађа и подреди, да похлепом похлепне окупља. Јахач то не слуша, ни абера за вернике не даје, већ скупља војску. И успео је. Његова војска четрнаест чета  броји. Јесу мало бледуњави, болесни, зелени, а можда су и умрли и већ иструлили па и на смрт миришу, ал и сами не знају, јер  војска је војска, а ко прича војсци да их Хуља  води. „Можда ми војска и није за рат, ал за гласање су ми сигурно  добри. Па ништа, онда ћемо гласати. Једна чета  један глас, и ето мене међ' Хуљама“.  Мисли Хуља.
А верници кажу: „Чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и оно у земљи и оно на небу. Народ увек живи између својих гробова и небеса својих. Кад човек зида кућу не зида је за себе, него за своју децу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство“. Поручивао је верни и велики жупан српски Стефан Немања свом сину светом Сави.

А шта ја вама ноћас да кажем, а да ме не наружите?  Па добро, буде ли Бог драги милостив, разумећете ви, да је Хуља Хуља и да је српски језик прекрасан и да је Апокалипса близу, ал нећете разумети ни вернике ни жупана Стефана, а ни мене, јер Хуља је Хуља, па лаже и вара. Искупила  чете, па удара на Рз, на образ, на Србију.  Да, добро сте разумели. На Србију је кренула Хуља што Словенетском  земљом гостинском корача.  А није то било која Хуља, већ наша, а она тачно зна где и када треба ударити и на које војсковође рачунати.  
Ако ме питате: А где то треба Хуља  да удари?  Ако ме питате, а када то треба Хуља  да удари и на које четовође да рачуна? Рећићу вам.  Удариће на Устав, почеће истог дана као и светска Хуља, кад  бомбама, ономад у Марту, удари на Србију, а има томе једанасест година, ал' чини ми се к'о  да јуче беше.  Предњачиће српске четовође.
Чујем вас где говорите: Он је  луд, у лудницу с' њим, у затвор с'њим. Знајте, не љутим се ја  због тога, јер не изговарате то ви, и нисте први који су тако говорили, било их је још. То Хуља из вас говори, она са белог коња, која вас заведе и обећа и закон свој на новцу направи. За Хуљу нема бога, а иде у цркву, за Хуљу не важи вера нити је поштује, а иде у цркву, за Хуљу не постоје границе , ни земља и ништа им свето није осим пара. Па сад бих питао ја вас нешто!  Зар не видесте да Хуља од својих чета паре тражи? „ Плати чето да гласаш за Хуљу.“  Командује Хуља, а  чета ћути и своју пропаст плаћа, јер Хуља  к'о  Хуља, лепо збори, а зло твори.  Једна чета један глас. Него, шта мислите браћо моја драга, зашто Хуља на Устав јуриша? Не знате. Добро, није ни важно, ал' да знате ако вас ко пита. Не може се  бомбама Устав мењати. Устав мења народ. Не може туђ народ мењати мој устав, ал'може онај који се српски осећа, онај којим  Хуља командује.  А она лепо збори:  Ма не смета нама цео Устав,  ал онај члан осам, ту нешто није у реду. Само њега замените, јер без њега не можемо посао докрајчити. Не знају чете о чему се ради, па слушају  светску Хуљу. А Хуља ко Хуља. Толике бомбе бацила, толико људи појела, и све им узалуд, све без успеха. Не  препушта Устав злотворима земљу. И досети се светска Хуља, па предложи неки закон, за оне тамо негде, а Срби ко Срби, па д'изгину, ко ће боље дупе наместити, па не мисле главом.  
Ал да знате. Не кривим ја само вас. Не би ни то прошло, да и мене није завео онај што узјаха другог коња, црвеног. Тај говораше: Чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи...., остало знате да вам не понављам.  А ја помислио, овај није као она Хуља са белог коња, овај поштује великог  жупана  Стефана овај је добар. У његову војску ћу ја.  Кад, а оно се испостави,  да су и онај са белог и овај са црвеног и са црног и  онај са зеленог коња,  сви потпуно исти. Само што  свако са друге стране ради за Хуљу, а против народа свога и Устава његовог, ал само другачије зборе. Ништа ја то нисам знао. Мислим добар јахач. Прионем на крчевину, и то већ знате. Њива к'о душа. Спремна за род, а и за полигон. И не само седамдесет осам дана него још један више смо могли ратовати и победили би.  Ал'ђавола, не може тако. А онај, чијој се војсци прикључих, десет чета је имао. Једна чета један глас.  Па док сам се обадао у  крчевини, а ја мислио.  Једна Хуља четрнаест чета, четрнаест гласова. Ми десет чета, десет гласова, плус добровољци и ето ти. Хуља ће остати Хуља, а поштен неће против чеда свога. А Богами и искрено да кажем, слушао сам ја и паметније људе који говоре и рачунају. Једна војска, један глас, друга војска други глас, остало за добровољце и  најбољег. Ни то није лоше. Забринути људи, па мисле. Ал'и Хуља је рачунала и стратегију правила. Па кажу: Не смемо се ми  с'њином пешадијом  на бојном пољу срести. Јер да смо смели, урадили би ми то ономад , а пре једанаест година,  у Марту 1999, па данас не би на њихов Устав јуришали, не би ли им коначно ту земљу поцепали. Другачије ћемо ми са њима“.
Не прође много, а добих ја команду од црвеног јахача, да својој војсци  забрањује учешће у рату. Шта сад Бог ми помого, а толка  крчевина у полигон претворена? Четрнаест чета, четрнаест гласова, а на другој страни само добровољци.  И ето ти, оде Хуља међ'Хуље и паде Устав, и коначно поцепаше земљу. Нађох се у чуду, и би ми жао и снаге и руку и оне лепе њиве. Ошину ме команда к'о гром из ведра неба.  А готово је било да Хуљу оборимо на плећа. Ил'да донесе 'артије ил'да се повуче.  Само три 'артије су нам фалиле. Прва  'артија да јахач белог коња и у Србији  борави.  Друга 'артија , да Хуља није Хуља, и трећа 'артија да јахача белог коња не јури нико.  Мислио сам да би сложни, на полигону такву битку водили. Отпао  би јахач ко зрела јабука, јер 'артије такве, нико му не би дао.  Сад нисам сигуран ко за кога ради? Знам само  да нам се црно пише. Боже шта да чиним?
„Чекај!“ Зачух.
И да знате. Није то прва издаја коју сам доживео, па да не знам шта да радим. У таквим ситуацијама увек  се  сетим да нисам само ја народ, и само због тога што живим на земљи.  Има мога народа  и у земљи и у небу.  Сетим се да живим између гробова својих и небеса својих, па их запитам : Шта ми је чинити? И увек добијем одговор. Истина је, сачекам мало док се  небо не зазвезди звездама, погледам у вис, и ето одговора:  „Ради и говори онако како ради и говори ухапшеник из  земље српске“.  Замислим се мало, не разумем одмах поруку, ал буде ли Бог драги милостив, знаћу. И ето ти. А Ухапшеник је говорио: „Нико ме не може натерати да правим раскол у цркви својој.  А ако ме питате слажем  ли се са одлуком њеном, онда знајте да се не слажем“ Изговори то ухапшеник, окрете се и уђе у тамнице своје.

А све би било другачије, само да не стиже другачија команда. Мислим се ја. И зато вам кажем: Ништа ме не може натерати да јуришам на цркву своју, јер црква моја је мој народ и на земљи и у земљи и на небу. Црква моја је моја земља и Устав њен. И зато вам кажем:

Добровољци! Корак у назад! Хуља земљу комада,ал знајте:

„ И видео сам кад је отворио шести печат и настао  велики потрес, и Сунце је поцрнело ко тежана врећа, и месец  је поцрвенео ко крв ......, а краљеви земље  и великаши и војнички комаданти и богаташи  и сваки ђаволов слуга  и Хуље,  сакрили су се у јаме  и молили.
Сакријте нас пред обличјем Његовим  који седи на престолу и пред бесом јагњетовим.  Дошао је дан њиног беса .(Откровење по Јовану пог.6/15)
 
И на крају да вас питам.    
А  ко прича  војсци да је  Хуља води?

Писано оне године, када се бираше делегати за Скупштину дијаспоре и Срба из региона, када се Срби по свету завадише, изделише на чете и јуришнике, па свако своју политику води, све против себе самих радећи.  (28. фебруар 2010 актуелно и данас. Написао Р.Б.М.)