Непосредни повод настанка овог текста је чланак професора Слободана Антонића, објављен на сајту Фонда стратешке културе 07. јуна 2016. године, под насловом Докле више са “србијанчењем”?[1] У том чланку, аутор даје своје виђење стања у погледу све учесталије употребе термина Србијанац и србијански у јавном и медијском простору Републике Србије, као и у јавном и медијском простору неких земаља нашег непосредног окружења, у првом реду Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. Такође, аутор покушава да проникне у дубљи смисао овог
феномена, и на крају настоји да понуди решење за превазилажење настале ситуације.
На самом почетку, сложићемо се са аутором текста, да је агресивна, пренаглашена и учестала употреба термина Србијанац и србијански погрешна, и у најмању руку штетна по српске националне интересе. Сложићемо се и око чињенице да је синхронизована кампања експлоатације ових појмова од стране другосрбијанских јуришника, затим исфрустрираних званичника околних неоколонијалних државоликих творевина, као и однарођених делова владајућих елита у Републици Србији, несумњиво диригована из једног центра и са једним заједничким циљем.
Сматрамо и да је у овом историјском тренутку питање мотива све учесталије, неадекватне и погрешне употребе ових термина, као и питање моралног квалитета личности ангажованих на овим активностима од споредног значаја, док је питање паралишућег унутарсрпског неспоразума, који из свега произлази, од прворазредног значаја. Зато кренимо редом.
Србијанство[2] није идеологија. Србијанство је исцељујући пут Српства, дубоко утемељен у српској државотворној традицији. Србијанство је покретачка снага која мобилише и хомогенизује српски народ у циљу стварања и неговања једне и јединствене српске државе – Србије. Србијанство није штура географска одредница чији је циљ подела српског народа. Србијанство је прегалаштво, начин живота, начин размишљања и деловања у размерама целокупног српског народа, у свој његовој пуноти.
Бити Србијанац не значи искључиво живети у Србији. Србијанац је и онај Србин који у Црној Гори сања да Црна Гора једног дана испуни своју историјску мисију и постане саставни део Србије. Србијанац је и Србин из Републике Српске који своју стваралачку енергију несебично улаже у проналажење начина за присаједињење територије Републике Српске Србији. Србијанац је и онај Србин кетман у Хрватској, који стицајем историјских околности мора да доказује своју лојалност Хрватској држави на најпонижавајући начин, али свим мисаоним силама делује у правцу ревитализације српског народа на његовом историјском простору, свестан да докле год сеже српски народ, дотле се протеже природна граница једине српске државе – Србије.
Србијанац је, дакле, сваки Србин који својим делом стрпљиво гради на светосавским темељима. Србијанство искључује југословенство, евроунијатство и остале интеграционистичке и глобалистичке пројекте, чији је циљ асимилација и преумљење српског народа под најразличитијим паролама. Искуство нас учи да смо сваки пројекат те врсте прескупо платили, а да је Србима најбоље било кад су поштовали себе и своју самобитност.
Зато Србијанац неповерљиво гледа на оживљавање идеје српског становишта. Изворна идеја српског становишта је настала у експерименталном југословенском окружењу као реакција на појаву локалних сепаратизама и на појаву салонског комунизма у Краљевини Југославији. Изворна идеја српског становишта је комплементарна са југословенском идејом. Зато се Србијанац забринуто пита, да ли је за повратак српском становишту у савременим условима потребна нека нова Југославија, нека нова, неприкосновена наднационална творевина, или му је као њен сурогат довољна распарчана и конфедерализована Србија? Ако није тако, Србијанац закључује да је идеја повратка српском становишту у дисконтинуитету са својим изворним обликом, а да фрагменти идеје српског становишта извучени из контекста представљају нешто друго, нешто што је чак у складу и сагласју са изворним путем србијанства.
Србијанство, у свом изворном облику, није споља убачена идеологија која перфидно подмеће географску одредницу “Србијанац” са циљем да трајно збуни и забије клин раздора у срце српског етничког бића. Изворно србијанство су нам донела прва државотворна стремљења на светосавској основи у Срба. Изворно србијанство прихвата и негује богато наслеђе светосавља, и марљиво и стрпљиво му саображава форму државно-правног уређења Србије. Баш из тог разлога, владика Данило Крстић каже да је србијанство централни део Српства, који поново треба да одигра своју историјску улогу на јачању и уздизању Србије[3].
И на крају, потребно је нагласити да је данашњи појам србијанства садржински потпуно измештен са позиције која му по природним законима припада. Вишегодишњим кривотворењем овог појма у циљу остварења интереса оних међународних, а затим и унутрашњих друштвених сила, којима је јака и стабилна српска држава – Србија представљала непремостиву препреку, перцепција овог појма је достигла ниво негације свог изворног значења.
Све је почело 1882. године, када Аустроугарска монархија у страху за сопствену егзистенцију отпочиње пионирски рад на кривотворењу овог појма, како би неутралисала државотворне тежње српског народа на својој територији. Наставило се у комунистичкој Југославији са циљем легитимисања и утемељења новонасталих вештачких нација. Од тада, па до данашњих дана, србијанство се у симболичкој равни апсолутно поистовећује са својом негацијом. У том погледу, професор Ломпар говорећи о негативном утицају титоизма исправно закључује: “познато је да су симболичке слике, усвојени систем предрасуда и очекивања, простирања идеја и представа, неупоредиво трајнији и делотворнији од ствари материјалне културе”.[4] Тако је и србијанство постало, са једне стране моћно оружје у рукама непријатеља српског јединства и српске државности, а, с друге стране предрасуда која у српском народу гуши сваки здрави државотворни импулс, а протежира све оне погубне антидржавне и антидржавотворне идеје чији су исходи такви, да њихове разарајуће последице и данас осећамо.
Сматрамо да је, иако живимо у медијски изманипулисаном друштву, чија је перцепција вештачки преформатирана и заокупљена периферним и умирујућим садржајима, појму србијанство, стрпљивим и преданим радом, неопходно вратити изворни смисао. Такође, сматрамо и да употреба самог термина србијанство у свакодневној комуникацији није од пресудне важности, колико је зарад будућег опстанка важно превазићи дневнополитичке несугласице и спровести у дело, а затим и отелотворити програм србијанства. Како каже уважени професор Ломпар: “…живот није пуки физиологизам хемијских процеса, већ је много више од тога: живот је учествовање у једној егзистенцијално-симболичкој размени, у једном односу са прошлошћу и са будућношћу. Код нас не постоји никаква јавна свест о томе, па отуд не постоји никаква потреба за било каквим културним и државним поступцима који надилазе садашњи тренутак.”[5]
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dokle-vise-sa-srbijancenjem/, на дан 15.06.2015.
[2] Драган Марјановић, Бобан Васиљевић, Србијанство – откривање Српства, Чувари, Београд, 2015.
[3] https://www.youtube.com/watch?v=SkxRVD5hDSk, на дан 15.06.2016.
[4] Мило Ломпар, Повратак српском становишту, Catena Mundi, Беорад, 2014.
[5] Мило Ломпар, Повратак српском становишту, Catena Mundi, Беорад, 2014.
