Пише: Радован Б. Милић
       Појава свеопште помаме против  добронамерне српске критичке мисли, протеклих дана, међу Србима у Словенији је дошла до потпуног изражаја.

      Почевши од тајно одржане Светосавске академије у брдима западног дела Похорја, у Витању,  за коју је мало ко од Срба знао, осим пожељних, преко прославе Дана српске државности под окриљем амбасаде, као и београдски сусрет самозваног представника Срба Марка Сладојевића са председником државе Србије говори о одавно изреченим, познатим и већ отрцаним фразама очувања српства у Словенији.
       Свечаности су се одвијале у сенци скривности и завереничкој уроти, далеко од очију „непожељних“ Срба, пред којима би завојевачи, да је среће, увек, на помен тих „непожељних“ имена требали стати мирно, јер непожељни су за разлику од пожељних, дали немерљив допринос и држави Србији, а такође и земљи Словенији у којој живе деценијама.
       Упркос томе да Зорана Влатковић, амбасадор Републике Србије у Словенији, организатор свечаног пријема поводом обележавања Дана државности Републике Србије у Љубљани, јавно говори како је: „Посебно поносна на бројну српску заједницу која живи у Словенији, тајно даје себи комодитет да дели Србе и да на свечаност не позива представнике српских друштава или појединце који јој повремено знају супротставити другачије мишљење од њеног, а све у циљу српског бољитка. Она једноставно игнорише Србе из Србије чији је представник, опкољавајући се Србима из Р. Српске и Босне, па чак сарађује и са доказаним лоповом из Загребачко љубљанске епархије са којим и са којима проналази неки заједнички језик. По ономе што се дало прочитати из текста Р. Бакрачевића, акценат госпође Амбасадoр  у поздравном говору је био на важности мултилатерализма , наглашавајући добре односе Србије и Словеније. Заборавља се осврнути на почетак стварања модерне српске државе која датира од 1804 године и сретењског избијања Првог српског устанка у Орашцу.
       Нешто слично, у потпуној одсутности и непознавању дипломатског дискурса, учинила је и прве године по ступању на дужност када је пред бројним гостима потпуно игнорисала битне датуме српске државности, али зато није заборавила поздравити свог мужа. Наравно да то никоме од присутних није сметало, али приоритет се морао знати и бити нешто друго у односу на личне поздраве и музичке жеље.
       Ове 2020 године је нагласила како радници, лекари, инжењери, уметници и спортисти дају велики допринос словеначком друштву, а ипак је само ретке од њих позвала на свечаност, што је исти случај и са Светосавском академијом којој су присуствовали председник Савеза српских друштава господин Бодирожа али и сада већ неизбежни Марко Сладојевић бивши хашки студент и намештеник државе Холандије у хашком казамату за Србе.

       Београдски сусрет Марка Сладојевића са председником државе Србије, протекао је у знаку папагајски научених текстова којима се из године у годину председнику државе сервирају потпуно исте, мање важне ствари, а које савез назива најважнијим пројектом – увођење допунске наставе српског језика у словеначке основне школе.
       Овакве (не)образоване глупости школованих људи су свакодневна појава међу Србима у Словенији, када се ради о питању опстанка српства, српске културне баштине и српског народа. Осим тих периферних ствари, а које би решењем статуса дошле саме по себи, и које се као мантра понављају задњих двадесет година у обраћању српској јавности у Словенији, проблем је и настојање самозваних лидера, па чак и госпође амбасадор да на сваком кораку настоје заглупљивати српски народ како би испразним причама отклонили горући проблем питања добијања статуса мањине, што би био темељни принцип демократије и питање реципроцитета .
       Оно што је битно споменути, Савез Срба Словеније, потпомогнут подршком актуелне амбасадорке, али и свештенства Загребачко љубљанске епархије, од првог дана свог брзопотезног оснивања је избегавао обавестити српску јавност у Словенији о коначним циљевима или стратегији коју ће практиковати у свом деловању. Стицао се утисак да они стратегију немају или да не знају шта им је чинити. Напротив. Из свеукупног деловања на светлост дана би повремено избијала вешто прикривана жеља узмицања од горућег проблема тј. борбе за добијање статуса мањине.
       Тек данас, после више од годину дана постојања Савеза Срба Словеније, захваљујући политичкој неписмености Јасмине Крапше, члана Извршног одбора савеза, српској јавности у Словенији стратегија савеза постаје и јасна и доступна. Она гласи: „Ако брод не иде правим путем, ја га знам напустити, знам пливати и срећан пут“.



Чињеница, да члан Извршног одбора даје такву изјаву, јасно говори о политици Савеза Срба Словеније, о политици коју према српском народу у Словенији води гопођа амбасадор Зорана Влатковић и сви они који су дали подршку оснивању изродничког савеза.
       Све у свему, циљ напуштања брода је деценијска стратегија у Словенији и поновно притајено брисање Срба из евиденције, овај пут у режији самих Срба као извођача радова, мада је тога у прошлости већ било од стране српских појединаца који се данас налазе у редовима савеза који води Марко Сладојевић.

За то време, док нам и ови, као и сви претходни краду године задовољавајући свој незајажљиви  его, Србима Словеније не преостаје ништа друго већ да немо посматрају издају на делу у очекивању бежаније која ће неминовно доћи, или да се коначно пробуде и поставе изроде на право место, у запећак историје, као што су неки од њих већ постављени у хроници Срби у Словенији, објављеној 2018 године.
 
1=Мeтода трговинe и плаћања, код којe срeдство плаћања (валута) остварeно извозом или по нeком другом основу можe бити употрeбљeно у било којој трeћој зeмљи
2=Словенци у Србији, њих 5.403 имају статус мањине.


16. 02. 2020
Словенске Коњице