Удружење српских писаца Швајцарске одржало је промоцију новог издања годишњака “Завештања” у хотелу “Оксен” у једном малом швајцарском месту Нидеруцвил, канон Сан Гален.
Овогодишње издање “Завештања”, 2019, окитили су својом поезијом и прозом песници и писци из Швајцарске, али и из Немачке, Француске, Републике Српске, Аустрије, Мађарске, Србије. Укупно је своје стваралаштво представило 50 литерата, од којих је њих 24 било домаћих, тј. чланова Удружења, а 26 било је гостију. Овом приликом госте су поздравили Милисав Ђурић, председник и генерални конзул Зоран Јеремић. Уводно слово одржао је мр Живко Марковић. Било је ово вече богато метафорама, поређењима, стиховима, строфама, прозним приказима, зачињено правим пријатељством искованим у дугогодишњим заједничким дружењима.
С обзиром на то да ће овај наш текст бити пропраћен и фотографијама, ми ћемо дати краћи приказ досадашњег рада Удружења, а за читаоце ће свакако бити занимљиво и то како је ћирилица стигла у Швајцарску, 1864, и задржала се све до данас, захваљујући и раду чланова наше књижевне дружине.
Оснивање и досадашњи рад
Удружење српских писаца Швајцарске основано је у децембру 2003. године, на иницијативу неколицине тадашњих литерарних стваралаца. Удружење је регистровано као аполитична организација из области културе и сарађује са сличним институцијама и људима добре воље; има свој статут и печат, као и конто у банци. Удружење одржава редовне годишње скупштине, а по потреби и ванредне. Има свој управни одбор, са председником, потпредседником, секретаром и благајником на челу. Милисав Ђурић је шести председник од оснивања нашег друштва, и најдуже је на том месту, седам година. На месту председника били су: Јовица Михаиловић (2003-2005), Марко Ружичић (2005-2007), мр Живко Марковић (2007-2009), Милена Вукоје Стаменковић (2009-2011), Братислав Живуловић (2011-2013).
У свом досадашњем раду, Удружење је имало увек 30 до 40 чланова, као и данас што их има, који плаћају годишњу чланарину од 50 франака. Чланови Удружења који се појављују са својим прилозима у годишњаку ЗАВЕШТАЊА учествују у финансирању штампања, па се на тај начин сакупи половина средстава за издање годишњег зборника радова, а остали део се подмирује из чланарине. Чланови Удружења могу бити и појединци који се тренутно не баве књижевним стваралаштвом, али су љубитељи писане речи и желе да учествују у активности-ма. Чланови Удружења своје књиге представљају на заједничким промоцијама у просторија-ма српских друштава и клубова широм Швајцарске, а гостују и у Немачкој, Француској и у матици, у разним градовима, а највише у Београду. Од 2017, Удружење редовно учествује на београдском Сајму књига, где излаже књиге својих чланова и одржава промоције. Међутим, од дана оснивања Удружења његови чланови учествовују са својим публикацијама на Сајму књига у Београду, где представљају не само зборник ЗАВЕШТАЊА, него и своја најновија издања.
Удружење је са својим књигама учествовало два пута и на Сајму књига у Женеви, 2015. и 2016. године.
Циљеви зборника ЗАВЕШТАЊА:
Подстицање књижевног стваралаштва; употреба, учење, чување и неговање српског језика, коришћење и неговање ћириличког писма, богаћење српског језика, чување и обожавање српског културног, етничког и језичког идентитета.
Све се то постиже упорним и сталним постицањем на стваралаштво путем бројних промоција ЗАВЕШТАЊА, које се приређују у просторијама српских друштава, као и у школским учионицама, како у Швајцарској, тако и у неким државама из којих су стизали ауторски прилози. У Канади, на пример, зна се да је једном била промоција. Промоције се одржавају у просторијама Српског друштва у Дибендорфу највише, али и у просторијама Српске православне црквене општине “Успеније Пресвете Богородице” у Цириху, кад год нас позову да се представе нова издања чланова или “Завештања”. Такође, имамо редовно ауторе из Канаде, Америке, Аустралије, Новог Зеланда, Немачке, Француске, Републике Српске и Србије, те се и тамо повремено одржавају промоције.
Данас у Удружењу српских писаца Швајцарске има стваралаца који су објавили више од пет, али и више од десет књига, чак петнаест. Петнаестак њих су и чланови Удружења књижевника Србије. Најплоднији у Удружењу је књижевник Марко Ружичић са 18 објављених књига. Већина књига које су написали чланови Удружења може се наћи у фонду Националне библиотеке Швајцарске у Берну, пошто сваке године достављамо најновија издања. Директорка Ф мигрантске књиге у Националној библиотеци у Берну госпођа Хилферштајн, 2007, приликом предаје прве количине листова и књига чији су аутори Срби који живе и раде у Швајцарској (74 наслова), изјавила је да су српски списатељи најбогатији по броју публикација, што је велика похвала за Удружење.
До данас, у Берн је отпремљено преко око 100 издања српске књиге. Дакле, захваљујући Удружењу српских писаца у Швајцарској, представница Националне библиотеке Швајцарске сматра да је српска заједница у споменутој земљи најбогатија по књижном стваралаштву. То је велико признање признање за Удружење и најлепша слика Србије у Швајцарској – слика стваралаштва на српском језику и ћириличком писму.
Посебну пажњу изазива зборник радова ЗАВЕШТАЊА, годишњак који је постао, након тринаест година редовног излажења, препознатљива књига у српској дијаспори, не само у Швајцарској, него и у Европи, Канади и Америци, Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини зато што се као аутори гости у зборнику појављују и ствараоци из споменутих земаља.
ЗАВЕШТАЊА су, засад, једини редовни годишњак који се штампа ћирилицом у расејању, и заузима водеће место међу сличним периодичним издањима српске књижевне речи. Трошкове припреме за штампу и штампарске новчане издатке сносе сами чланови Удружења који се појављују у издању, а од новчаног учешћа изузимају се аутори, гости у “Завештањима”.
Зборник књижевних текстова „Завештања” успео је да се одржи у српском расејању због тога што се учешће сарадницима није условљавало строго ограниченим темама, већ је слободу избора остављао њима самима. Избор тема је увек био слободан у досадашњим издањима, те на основу досадашњих 15 издања ЗАВЕШТАЊА, можемо закључити да преовлађују теме о завичају, љубави, животу у туђини, мисаоне и песме са религиозним мотивима. Целокупна поезија у овом годишњаку препознаје се по тузи која извире из душа појединаца којима је “одсечено тло под ногама”, како је то лепо речено у једној поеми.
Удружење је, 2014. године, издало и једну публикацију у којој су пробрани најбољи радови из досадашњих ЗАВЕШТАЊА с називом “Антологија”, а има у плану да у наредним годинама издаје по једну књигу на немачком језику, а радовали би се да буде и на енглеском и француском. Са двојезичним издањима се започело 2010. године, књигом песама на немачком и српском језику с називом “Написано у срцу” (Verewigt im Herzen“). Сви чланови Удружења штампају своје књиге, у 95% случајева, ћирилицом.
До данас је издато 15 књига поезије и прозе у зборнику ЗАВЕШТАЊА, овим редом: 2005 = 22 аутора, чланови Удружења (17 поезија и 5 проза), укупно 220 песама. - 2006 = 27 аутора, чланови Удружења (17 поезија и 5 проза), укупно 212 песама. - 2007 = 31 аутор (24 поезија и 7 проза, од којих 8 аутора из Канаде и Србије), укупно 201 песма. - 2008 = 40 аутора (32 поезија и 8 проза, од којих 10 аутора из Канаде, Француске и Србије), укупно 252 песме. - 2009 = 38 аутора (30 поезија и 8 проза, од којих 9 аутора из Канаде, Европе и Србије), укупно 237 песама. - 2010 = 40 аутора (34 поезија и 6 проза, од којих 17 аутора из Србије и Европе), укупно 208 песама. - 2011 = 33 аутора (28 поезија и 5 проза, од којих 15 аутора из Србије, Републике Српске, и европских земаља), укупно 196 песама. - 2012 = 64 аутора (47 поезија и 17 проза, од којих 50 из Србије, Републике Српске и европских земаља), укупно 234 песме. - 2013 = 43 аутора (34 поезија и 9 проза, од којих 23 аутора из Немачке, Србије, Републике Српске), 204 песме. - 2014 = 49 аутора (37 поезија и 12 проза, од којих 25 аутора из Немачке и Србије), укупно 172 песме. - 2015 = 46 аутора, од којих 6 из Канаде, 7 из Немачке, 4 из Републике Српске и 6 из Србије; укупно 171 песма и 7 прозних прилога. - 2016: било је 16 аутора из Удружења и 28 гостију. Чланови су објавили укупно 74 песме, а гости 54, а од прозних прилога 4 домаћи, а гости 2 приче. - Година 2017: 28 чланова појављује се са својим песмама и причама, а 29 гостију. Чланови су објавили 137 песама, а гости 55, прозних радова је објављено 15. - Година 2018: 28 чланова појављује се са својим песмама и причама, а 35 гостију. Чланови су објавили 159 песама, а гости 69, прозних радовва је објављено 8. - Година 2019: 24 члана појављује се са својим песмама и причама, а 36 гостију. Чланови су објавили 134 песме, а гости 71, прозних радовва је објављено 13. Ако посматрамо укупну продукцију до данас, она изгледа овако:
АУТОРА УКУПНО: 667; ПОЕЗИЈА 480; ПРОЗА 114; ЧЛАНОВИ 363; – ГОСТИ 304; ПЕСАМА ОБЈАВЉЕНО 3113.
Удружење се издржава од чланарине и добровољних прилога својих чланова, који су веома скромни. Ни социјални састав чланова Удружења није финансијски богат. Ми немамо у чланству људи који би могли већу суму као помоћ приложити. Кад бисмо имали неку већу финансијску потпору могли бисмо да се појављујемо на више сајмова књига, овако – трудимо се да се појавимо барем на једном, сваке године. Ипак, без обзира на социјалну структуру, критичари су оцењивали књижевна остварења чланова Удружења веома похвално, а зборник “Завештања” и његову улогу “као сићушног острва у огромном латиничком мору”, као веома значајну за српску заједницу у Швајцарској. Ми се трудимо да оправдамо тако високо мишљење и зато настојимо, сваким новим издањем, да будемо што бољи, разноврснији и богатији у књижевном изразу.
Удружење српских писаца Швајцарске учествовало је на Сајму књига у Женеви, 2015 и 2016. Сакупили смо средства и изнајмили једну полицу, на коју се могло сместити једва 30-так издања. Изгледало је то више него скромно, Удружење није имало новац ни да одштампа ма какав каталог издања, нити бибиблиографски азбучник, као ни флајере. Просто смо били залутали на сајам, а ипак - и тако невидљиви били смо примећени од организатора, који су били знатижељни и просто зачуђени да и тако нешто постоји у Швајцарској. С нама у разговору провео је, на пример, више од сат времена и један амерички високи дипломата који је неколико година боравио у мисији УН на Косову и Метохији.
Својим појављивањем на сајму, Удружење је на најбољи могућни начин представило Србију и српски народ који се од почетка своје писмености служи ћириличким писмом. Чланови Удружења српских писаца су посетиоцима који су ступали с њима у разговор на Сајму причали о ћириличком писму и писмености Срба од најранијих времена, српској вери, споменицима културе, средњовековним манастирима, великим научницима Николи Тесли и Михаилу Пупину, нобеловцу Иви Андрићу, и о свему ономе што се у сусрету наметало као тема. Тако су чланови Удружења српских писаца имали сјајну прилику да представе Србију и српски народ, што су они и искористили и својим појављивањем на сајму послали поруку целој српској заједници у Швајцарској да се упорност и посвећеност неком циљу исплати и да може донети корист и нацији и држави, гледано у целини.
Сајам је био ретка прилика да се о Србији и српском народу проговори слободно и јавно о уметности, науци и религији. Сви чланови који су дежурали на Сајму књига, били су задовољни заинтересованошћу и прихватањем српских књига од стране организатора, који је, такође, био врло изненађен и непомућено обрадован нашим појављивањем.
Са својим издањима, Удружење се представило и на Сајму књига 2017. и 2018. у Београду, где је имало промоцију ЗАВЕШТАЊА у “Кући Ђуре Јакшића”, Удружењу “Милутин Миланковић”, Библиотеци “Милутин Бојић”, Сремској Митровици и на Штанду Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, где је лепо примљено као нешто ново из расејања. Ова путовања у Београд било је прилика и да се успоставе нова познанства и припреме нова издања за следећу годину.
Због свега овде изнесеног, сматрамо да је Удружење српских писаца данас огледало Србије и српске литературе у Швајцарској, које уме на најбољи начин да представи уметничку језичку баштину у овој алпској земљи.
Српска ћирилица у Швајцарској од 1864. до данас (историјат)
Традиција писане речи на српском језику, употребе његовог етничког писма ћирилице и неговања књижевног стваралаштва дуга је век и по у Швајцарској. Владимир Јовановић, један од најпознатијих српских интелектуалаца 19. века, правник, професор на Великој школи, политичар и идеолог Либералне странке, писац, и новинар дошао је у Женеву, у рано пролеће 1864. године, незадовољан односом с тадшњим српским кнезом Михаилом Обреновићем и његовом владом, политиком коју су водили. У Женеви је, 1864, покренуо и уређивао седмични лист “Слобода” (La Liberté)“, који је штампао на српском – ћирилицом, и француском језику. У првом броју “Слободе” (6. јули 1864), на насловној страни, Вл. Јовановић истиче да је “из Липиске” (Лајпцига) “морао” наручити ћириличка слова јер их, у то време, није било у Швајцарској ни у једној штампарији. Ако знамо да је Лајпцишка штампарија једна од ретких у западним земљама која је имала ћириличка слова, и сетимо се да су и Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић Сарајлија и Вук Караџић у њој штампали своја прва дела, онда можемо с правом закључити да је Владимир Јовановић настављач штампања српских духовних умотворина "лајпцишким" словима. Кад је кренуо из Србије, Вл. Јовановић је “понео дукате”, добијене од свога оца, које је одлучио уложити у штампање једног листа, нешто је прикупио од пријатеља, мало од будућих пренумераната, а касније кад је “Слобода” почела редовно да излази и да постаје значајно штампано гласило, Јовановићеве новине новчано је помагала и кнегиња Персида, супруга Александра Карађорђевића, у то време у егзилу. Врло важна је и чињеница да је “Слобода” била први и једини лист који је штампан на српском језику у Швајцарској 1864. године, како је истакао Вл. Јовановић у другом броју (13. јули, стр. 8): “У Швајцарској има данас 189 политичних и 157 повремених, научних, књижевних и за привреду листова. Ти листови печатају се на пет језика, на француском, на немачком, на италианском, на романском и на србском”. Овај податак је данас злата вредан за припаднике српске заједнице с којим се могу не мало поносити да су се новине у Швајцарској могле читати на српском пре него на енглеском, руском, шпанском, грчком или мађарском језику, на пример.
У другој половини 19. века, у Швајцарској се школовало више од сто младих Срба из Кнежевине, па потом Краљевине Србије, Аустрије и Угарске. Већина њих с радошћу се враћала у своју отаџбину и у њој заузимала важне друштвено-политичке положаје и прихватала своје професионалне дужности. Године 1870, у Цириху су студирали, у каснијем периоду све познати појединци у српском друштвеном животу, Светозар Марковић, Никола Пашић, Пера Тодоровић, Владимир Љотић, Пера Велимировић, и др., који су основали друштво “Словенски савез” или “Словенска секција Интернационале”. Према сачуваним документима о раду овог друштва, које спомиње у Мемоарима Милица Вл. Љотић, супруга Владимира Љотића, веома су занимљиви подаци о њиховом финансијском пословању. Поред имена чланова “Словенског савеза”, извештај у периоду од 1. јануара до 31. маја 1872. године, садржи и неке податке о појединачним улозима у францима које су уплаћивали чланови, али и њихови симпатизери. Тако је, на пример, Мита Љотић, отац Владимира Љотића, “послао 40 франака овом друштву из Темишвара”. У наведеном периоду, “приход је био 1.600,00, а расход 1.590,00 франака”. Они су откупили ћириличку штампарију од Миклоша Пукија из Женеве, штампара у чијој је штампарији Вл. Јовановић штампао “Слободу”. Чланови Друштва су, колико је познато, 1872. штампали 500 комада књиге “Шта је то држава”, и 500 примерака књиге “Четири чланка”.
Крајем 19. века, женевска група српских студената имала је организацију, своје друштво. Године 1892, у Женеви је основана “Вила” (Societe Serbe „Vila“), удружење Срба. “Циљ је друштву (члан 2) да се чланови у њему групишу, да се узајамно обавештавају, да страни свет упознају с приликама нашег народа и да у свакој прилици бране националне интересе”. То је имало да се постигне “набављањем листова и часописа српских, стварањем књижнице, држањем састанака на којима се читају и претресају радови појединих чланова и ступањем у везу са свима српским и женевским ђачким друштвима” (члан 3). Најзад, “Друштво ће помагати сваког Србина који би желео школовати се у Женеви, дајући сва потребна обавештења о школама” (члан 4). По чл. 5. Правила редован члан могао је бити сваки Србин и Српкиња у Женеви, али је било потребно да га друштво прими. Предвиђено је било да се редовни састанци држе два пута месечно. На њима су решавана административна питања и читани радови “оригинали, преводи, говори, дикције, декламације, итд. који могу бити на српском и француском језику”.
Патрон друштва био је Св. Сава и тога дана “Вила” је увек држала свечану седницу. Тражена је велика дисциплина. По чл. 32 Правила, “Сваки члан који буде преступио ма у чему мимо Правила, или који својим понашањем буде компромитовао друштво, биће искључен”. “Вила” је имала и своју књижницу у стану. О њој је водио рачуна секретар, који је у исто време био и благајник. Правила су била строга. Сваки члан морао је да присуствује састанцима. Састанци нису могли трајати после поноћи, а “ниједан члан не сме отићи са састанка без дозволе скупа”.
Женевска група све до Првог светског рата није била велика. Тако је, на пример, “Вила” имала, 1894. године, 14 редовних и 13 почасних чланова. Ова година била је једна од најуспешнијих, када је председник био студент права Никола Петровић, каснији српски и југословенски конзул у Женеви. Никола Петровић, дипломата и писац, познат је и по томе што је био одличан пријатељ са др Арчибалдом Рајсом, и, као српски конзул у Женеви, он је пренео поруку, председника Српске владе Николе Пашића с молбом о томе да овај познати криминолог дође у Србију и истражи злочине које је аустро-угарско-немачка солдатеска починила у Западној Србији, августа 1914. године. Споменуте године, одржано је 12 редовних и 5 ванредних састанака. Свечано је прослављен у једном стану Св. Сава и 27. април (тристагодишњица спаљивања моштију Св. Саве). Такође, чланови су редовно прослављали и “Бадње вече по народном обичају”. У духу својих правила, “Вила” је одржавала везе са академским друштвима: “Зора” из Беча, “Србадија” из Граца, “Србадија” из Минхена, “Задруга” из Цириха (оснивач Св. Марковић, 1870), Удружење француских ђака Универзитета Женева, и др.
Занимљиво је видети које је листове примала “Вила”, крајем деветнаестог века. Један Извештај Друштва “Вила”, од 26. јануара 1895 (Библиотека Женевског универзитета), показује да читаоница “Виле” прима следеће листове и часописе, српске и француске: Босанска вила, Борба, Босанско-херцеговачки Источник, Брка, Будућност, Весник Српске цркве, Видело, Витез, Враголан, Глас Црногорца, Голуб, Дневни лист, Дубровник, l'Echo de Genève, l?Ecclair, l?Eticelle, Задруга, Законитост, Тежак, Трговински гласник и Учитељ, као и Српска књижевна задруга, Занатлиски савез, Мале новине, Мир, Народни пријатељ, Наставник, Наше доба, Нови васпитач, Новости, Одјек, Омладин, Потпора, Просветни гласник, Просвјета, Слобода, Србобран, Српске новине, Српски глас, Српски занатлија, Српска застава, Стрељачки гласник.
Током 1894, на састанцима “Виле” читали су своје радове: Јован Вељић, Јанићије Јовановић, А. Михаиловић, Никола Петровић, Живојин Балугџић.
У 1894. години, истиче се да су нарочито помогли читаоницу: Шерон, А. Боди, Михаило Ристић, Сима Лукин Лазић, П. Узелац, Рад. Јовановић и професор Јов. Ж. Томић.
Удружење је обилато помагано и из земље. (Сви обрачуни вршени су у динарима, који је онда био раван швајцарском франку). Међу утемељивачима налазили су се и: Алекса З. Поповић, јувелир из Београда, Мика Кр. Ђорђевић, министар правде; Марко Петронијевић, кројач из Београда; Сава Грујић, бивши председник Министарског савета, Илија Чолак Антић, Јован Жујовић, професор Велике школе, Алекса Милојковић, пензионер.
Активност “Виле” зависила је од броја чланова. У случају прекида рада, имовина је предавана српском конзулату у Женеви (или Цириху), а реверс о имовини даван је на чување Женевском универзитету, “док не би наступиле прилике да се рад “Виле” може наставити у правцу и духу Правила”.
Када се, крајем Другог светског рата, почетком 1945, у Швајцарској појавила група српских студената избеглица, пошто их је највише било у Женеви, они су обновили некадашње удружење, само сада под именом Удружење српских студената “Јован Дучић” на Универзитету у Женеви. Студенти ове групе завршили су школовање и око 1951, и касније, почели да напуштају Женеву. Архива “Јована Дучића” предата је на чување Женевском универзитету, како стоји у чланку који је објављен у часопису “Поезија и проза”, али је данас није могуће наћи на тој високошколској установи.
У периоду од 1900. до 1920. године, у Швајцарској је излазило десетак српских листова на ћирилици, о којима ће бити реч у другом тексту, а у сваком уредништву било је појединаца, ако не и комплетна редакција, који су писали своје књижевне прилоге, па се може, с правом, сматрати да су они настављачи писане српске речи.
У време Првог светског рата боравио је велеки број српских избеглица, ђака и студената у Швајцарској, мали део њих је и после ове велике светске трагедије остао да живи у овој алпској држави. Тако се у библиотечким каталозима могу наћи многа српска имена, али и српске књиге штампане у периоду између два светска рата, што само сведочи о томе да се традиција српске књиге настављала, истина – махом публикацијама штампаних латиничким писмом, али то не умањује значај српског језика и писане речи која је била жива у српској заједници.
После Другог светског рата, у Швајцарску су избегли многи ратни заробљеници из Италије и Немачке, углавном официри, подофицири и војници Југословенске војске. Велики број тих људи није се вратио у отаџбину - њихови гробови су разасути широм Швајцарске, од Лејзена на швајцарско-француској до Роршаха на швајцарско-аустријској граници. Кад су регулисали свој боравак, ови политички емигранти интегрисали су се у швајцарски друштво, научили стране језике и, поред свакодневног рада, почели да се организују у удружења у којима су проводили своје слободно време. Прва организација која је основана била је “Удружење Југословена у Швајцарској за узајамну помоћ”, чији се настанак бележи 1949. године. У првом периоду свога рада, повремено су издавали своје гласило са обавештењима о годишњицама, штампаним књигама у емиграцији, заказаним излетима, умрлим члановима, и сл., а 1964. почели су да издају један озбиљан часопис с називом “Поезија и проза” (Цирих), који је излазио четири пута годишње све до 1988. године. Уредници овог часописа били су Властимир Петровић, Јован Николић, и др., са већом групом сарадника, који су, готово сви одреда, објављивали своје књижевне прилоге – сећања на учешће у Првом светском раду, на заробљеништво у Другом, есеје, путописе, изводе из српске књижевности, историје, текстове о српским обичајима, извештаје о новоизашлим књигама у српском расејању, оригиналне песме, приповетке и романе, као и обавештења из свакодневног живота и податке о умрлим члановима и припадницима емиграције у Швајцарској, па и текстове о значајним српским личностима из других земаља у којима су живели Срби. Постојало је и удружење Српски национални културни клуб у Швајцарској, основано 1955, које је издавало свој друштвено-историјско-књижевни Билтен све до 1975. године. Последњи часопис који је издавало Удружење Југословена у Швајцарској за узајамну помоћ био је повремена публикација с називом “Ми и други о нама”, који је излазио од 1983. до 1995. године, укупно 45 бројева.
(О овде споменутим, али и о другим листовима и часописима биће писано у неком наредном Завештању).
Доласком новог таласа Срба у Швајцарску, 1991, знатно се повећао укупан број припадника српске заједнице у овој земљи, а почетком грађанског рата у бившој Југославији просто се наметнула потреба организовања нових српских удружења с основним циљем да се што више прикупи хуманитарне помоћи угроженом српском народу на ратном подручју. Тако је заживело чак шест друштава с називом “Никола Тесла” у шест различитих градова, са преко три хиљаде махом чланова из Републике Српске, који су основали, почетком 1992, “Билтен Никола Тесла”, лист који је доносио обавештења о спроведеним хуманитарним акцијама, вестима из отаџбине, текстовима из историје српског народа, понеком репортажом или разговором са појединим личностима од значаја, а најважније било је то да су у те новине уписивана сва имена људи који су прилагали новчану помоћ српском народу у Републици Српској, што им је касније послужило као основни доказ о уплати. Главни и одговорни уредник листа био је мр Живко Марковић, а технички уредник Синиша Ђорђевић. Овај двомесечни лист излазио је у тиражу од 3000 примерака, али је након петог броја престао са излажењем, јер је новац био потребнији за хуманитарну помоћ.
Године 1995, Мирољуб П. Репић основао је месечни ревијални музичко-забавни часопис с називом “Диск-Рок-Фолк”, те је до 2000, кад је престао са излажењем, било штампано 56 бројева. Ова ревија редовно је пратила музичку сцену у Србији и Републици Српској, исцрпно је преносила шта се догађало у дискотекама широм Швајцарске: ко је где гостовао, каква је била посета, разговори са извођачима, али објављивала је и вести са прослава школске славе Савиндана, песме и приповетке наших литерата у расејању, биографске податке о звездама народне музике, и др.
“Београдски билтен”, слободне независне новине Југословена у Швајцарској, излазио је од 1993. до 1999. године. Основао га је Милан Н. Пантић, који је био и одговорни уредник, док је главни уредник био Дејан Микић, а као сарадници појављивали су се, повремено, познати новинари Душан Микља и књижевник Мома Капор. Ове новине доносиле су коментаре на поједине догађаје из различитих области живота и рада, преносиле занимљиве ткстове из југословенске и српске штампе, објављивале разна обавештења о догађајима у Швајцарској. Крајем деведесетих година 20. века појавили су се и часописи Истина, Екос, и неки други, али је изашао само први број.
Српски културни савез у Швајцарској постоји од 1992. године, али је тек 2003. покренуо часопис с називом “Реч”, који је излазио до 2008. године, а доносио је извештаје о раду Савеза, спецификације новчаних прилога хуманитарних акција, репортаже о заслужним људима у Швајцарској који су допринели афирмацији српске заједнице, записнике са састанака, литерарне радове српских писаца, коментаре на поједине догађаје, и сл. Главни и одговорни уредник био је Марко Ђаловић.
Од 2005, почиње редовно да излази годишњак литерарних радова Удружења српских писаца у Швајцарској “Завештања”.
НАПОМЕНА: У овом раду коришћена је следећа литература: новине “Слобода”, књига “Успомене Вл. Јовановића”, часопис “Поезија и проза”, наведене новине и часописи који се помињу у овом тексту, Societe Serbe „Vila“, Мемоари Љубице Вл. Љотић, и неки енциклопедијски извори ради потврде тачности примарних извора.
Мр Живко В. Марковић
01.10.2019.
