На данашњи дан, двадесет трећег маја, тачно пре сто година, у клагенфуртској болници је преминуо фелдмаршал аустријске војске, Србин Светозар Боројевић. Умро је од последица можданог удара.....
Радећи на садржају најновије књиге под насловом Ко сте ви Хрвати, коју бих требао ускоро објавити, дошао сам до врло занимљивог, а по нас Србе и те како поразног сазнања. Упркос томе да је српски народ највише страдао у двадесетом веку, више и од Јевреја, све претходне, а и данашња конвертитско намештеничка власт Србије настоји одрећи се не само нас бораца који смо пре двадесетак година једва изашли из крвавог рата за очување српске територије Косова и Метохије, већ би да се одрекне и славне историје наших предака који су херојством и војним умећем обележили ондашње време.
Чињеница, да нико као Срби није урадио тако мало, скоро ништа на заштити и очувању своје историје у току које је водио многобројне одбрамбене ратове, оставило је могућност западним мешетарима и фалсификаторима, Ватикану пре свега, али и њиховом најмириснијем цвећу Хрватима, да о нашој историји и историјским личностима пишу по сопственим потребама.
Агресивни покушаји Хрвата да фалсификатима и лажима прекрајају историју у своју корист, на штету Срба, помогнути комунистичким синовима, или изгубљеним душама које су се уз помоћ непријатељског запада ухватиле за српске руководеће кајасе, огледа се и у својатању фелдмаршала Светозара Боројевића, чији сам гроб посетио прошле године на Централном бечком гробљу.
Као странац са познавањем немачког језика на "А" равни, нисам могао очекивати превелики успех у проналаску места где је овај Србин покопан. Дошавши пред капију број један, сматрајајући да је то главни улаз у гробље које се како сам касније сазнао, простире на два и по квадратна километра, са преко 330. 000 гробних места и преко три милиона умрлих, претрнуо сам. Не желећи да се повучем без „борбе“, замолио сам Аустријанку, гробљанску продавачицу цвећа за помоћ. Упутила ме је да идем до капије број два, и да ће ми тамо сигурно неко помоћи, јер тамо су гробљански портири.
Видевши те људе, портире, који су по изгледу могли бити припадници сваког другог народа осим аустријског, пре свега Турског, а ми дијаспорци имамо нос за таква препознавања, умало не одустадох од накане. Ипак, кад сам већ ту, помислих, питаћу, па шта буде?
И није било узалуд.
Љубазно ме упутише ка централној гробљанској цркви св. Карла Борромауса изграђене 1908 године, и рекоше да је гроб Светозара Боројевића десно од цркве, под аркадама.
Црква Св. Карла Борромауса
Аркаде и гробно место фелдмаршала Боројевића
Корачајући широким, чистим, асфалтираним путем, оивиченим цвећем и украсним биљем, чудећи се да и Турци знају за Србина Боројевића, на тренутак сам заборавио где се налазим. Гробље је више личило на парк него на гробље.
Са неких двадесетак корака удаљености, спазивши бисту Србина, фелдмаршала Светозара Боројевића, осетих чудну трему, али и благи дрхтај за који не би требало бити разлога. Ипак, можда и јесте.
Очекивао, сам унапред припремивши себе, да се на гробу налазе трагови осушеног цвећа и сувих венаца које су можда некада изнели неки „ревносни“ представници бар једног од десетине српских организација које у Бечу постоје, или неко из амбасаде Р, Србије, с обзиром да је Светозар Боројевић био Србин, и то не било који, већ фелдмаршал Аустроугарске војске. Наравно, то је било потајно очекивање, у које нисам веровао, знајући да је и споменичко место Вука Стефановића Караџића било зарасло у шибље све док нисам упозорио и друштва и амбасаду, а онда су Срби изашли и посвађали се, те им је бечка полиција морала писати пријаве.
Ипак то се овде, на гробном месту Фелдмаршала није догодило.
Срба, осим мене, није било ни из близа.
Брисање трагова српског корена. Још да скину слово "Ћ"
Овде су били и редовно долазе и Хрвати и Словенци. Хрвати јер тврде да је Светозар Боројевић био Хрват, а Словенци долазе у знак захвалности, јер 27 маја 1915, као заповедник Аустроугарске војске, не желећи да се повуче, одлучио је да на реци Сочи (Сошки фронт) заустави даље италијанско продирање на територију Словеније, што му је и успело, јер би у супротном његово повлачење по Словенце имало трагичне последице.
Хрватска конзерва са чистим зраком на гробу С. Боројевића
Словеначка застава, израз захвалности генералу Боројевићу
И док за Словенце није спорно да је Светозар Боројевић био Србин, Хрвати тврде да је Боројевић један од највећих хрватски умова и један од најпознатијих војсковођа Првог светског рата, коме се ево данас, 23 маја навршава сто година од смрти.
За то време, званични Београд, због уласка у распадајућу Европску Унију, мимо воље народа, упорно пропагира политику незаинтерсованости за српску прошлост и српске историјске личности, попут фелдмаршала Боројевића, великодушно га препуштајући хрватској похлепи и ревизији историје.
Писцу ових редова не преостаје ништа друго већ да се запита: Има ли краја оваквом лудилу?
Ко је био Светозар Боројевић од Бојне
Рођен у Уметић, код Костајнице, 13. децембар 1856 године. Био је фелдмаршал аустроугарске војске, један од најистакнутијих аустријских војсковођа, угарски (мађарски) племић (од 1905) са предикатом „од Бојна", и правом да буде произведен у мађарског барона (од 1917), рођен у српској православној породици.
Живео је у Клагенфурту у Аустрији, где је и умро 23 маја 1920. године у великом сиромаштву. Као аустријски генерал није био добродошао у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Међу аустријским војним редовима је кружила и прича да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. Сахрањен је у Бечу у гробу који је платио свргнути цар Карло. Иако је служио монархији, као Србин, није био прихватљив антисрпски расположеним Хрватима - Франковцима, који су уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи . Од Боројевића из Кнезовљана, где је рођен отац Светозара Боројевића, као и из других околних села бројне су жртве концентрационог логора Јасеновац Независне Државе Хрватске. Само из Кнезовљана на списку убијених у логору Јасеновац је 35 Боројевића, укључујући и децу. Очигледно је да управа логора концентрационог логора Јасеновац није имала дилеме којем народу и којој вери припадају Боројевићи.
Молба за пријем у војску Краљевине СХС
Молба фелдмаршала Светозара фон Боројевића да буде примљен у нову војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и преведен у чин војводе коју је упутио преко команде у Целовцу, лета 1919. године, била је одбијена. Војвода Живојин Мишић сведочи да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске"
Радован Б. Милић
23. мај 2020. године
