Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije.    

Stevan Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i prvi izvozni proizvod iz srpskog kriminalnog miljea. Njegova karijera u Parizu nije bila locirana u crnim hronikama, već na stranama rezervisanim za francuski džet-set. Čuveni „Paris Match” je doneo o njemu veliku reportažu s naslovom „Stevica Marković - najlepši i najjači čovek Pariza". Bio je telohranitelj glumca Alena Delona, u čijoj su se kući organizovale orgije.

Bio ljubavnik mnogih supruga poznatih Francuza. Imao je običaj da dame slika u lascivnim pozama, a zatim fotografije šalje njihovim muževima, tražeći novac u zamenu za slike. Vrhunac je došao kada je to uradio sa suprugom bivšeg premijera Žorža Pompidua. Njegovo raskomadano telo pronađeno je u kesi na jednom đubrištu nedaleko od Pariza.

A sve je počelo u Beogradu kada se glumac Alen Delon, posle dolaska iz vojske iz Indokine, 1958. godine, našao sa beogradskim mladićima u Beogradu na snimanju filma "Marko Polo" i potom "Mihajlo Stogov". Delon je tada upoznao Miloša Miloševića, Stevana Markovića i Pericu Slovenskog. Oni su bili statisti, vec dokazani tvrdi momci u uličnim tučama i spektakularnim skokovima sa Savskog mosta. Milošević je bio afirmisani kaskader i glumac početnik. Pričalo se kako Miloš Milošević, Alen Delon i Perica Slovenski imaju previše simpatija međusobno kao muškarci. Oni su za njega bili nešto sasvim drugo: mladi, lepi i marginalci. Iz Beograda glumac Alen Delon za sobom dovodi prvo svog hrabrog dublera Miloša Miloševića. Dao mu je posao telohranitelja. Ljubomoran zbog Miloševicevog uspeha, Stevan Marković, njegov prijatelj kreće 16. oktobra 1958. ilegalno za njim u Pariz kod Alena Delona.

    Rodjen 10.05.1937 u Beogradu Ubijen 01.10.1968 u Parizu Stevan Marković, beogradski plejboj i gangster, ujedno i...
    

Miloš Milošević kasnije zbog sukoba sa Delonom odlazi u Ameriku gde postaje ljubavnik supruge glumca Mikija Runija. Kobna sudbina Miloša Miloševića, prvog Delonovog jugogorile, stići će u Holivudu, jer je tamo našao groznu smrt u jednom od kupatila vile Mikija Runija. Umro je zaključan u kupatilu, izbatinan, ostavljen sam i nemoćan. Bilo je to na Beverli Hilsu 1966. godine. Miloš Milošević je dovezen u Beograd američkim avionom PAN AM kao paket. Prevoz njegovih posmrtnih ostataka platio je Alen Delon. Ista "firma" je uskoro dopremila na Surčin i drugi limeni sanduk, u kome se nalazio izvesni Kirče Popčeski, Miloševićev intimus i poverenik, koji je, navodno, stradao od udara struje.

Upražnjeno mesto u Delonovoj blizini zauzima tada najslavniji od svih gorila Stevan Marković, koji će, mrtav, postati okosnica "afere stoleća", koja je uzdrmala temelje Pete republike. Marković je usmrćen batinama, nađen na đubristu Elankur, spakovan u veliku najlonsku kesu. Izmrcvareno telo je 1. oktobra 1968. godine našao klošar Žan Aro. Obdukcija je pokazala da se u Markovićevoj glavi nalazio metak, malog kalibra, kakav koriste francuski policajci. Istraga o ubistvu Stevana Markovića, tada već poznatog i kao prijatelja porodice Klod i Žorža Pompidua, koji je 1968. bio prvi čovek Francuske, trajala je deset godina, kako u Parizu, tako i u Beogradu. Slučaj je zatvoren kao "nerešen".

Neposredni osumnjičeni za ubistvo Stevana Markovića, stanara poznate adrese ulice Mesin broj 8, prijatelja porodica Pompidu i Delon, bio je izvesni Fransoa Markantoni, korzikanski gangster, kum Alena Delona.

Godine 1968, glumac Alen Delon biva optužen za ubistvo svog telohranitelja Stevice Markovića koji je nađen na đubrištu u selu Élancourt kraj Pariza. Stevica Marković je navodno ostavio pismo svom bratu da ako bude ubijen da je za to 100% odgovoran Alen Delon i njegov kum Fransoa Markantoni, inače ganster sa Korzike. U istrazi je saslušana i Natali Delon. Navodno su postojale i bile objavljene fotografije na kojima je bio Stevica Marković sa ženom premijera Pompidua u toku grupnog seksa.
 Beogradski momci su skupo platili zabludu da su veći mangupi od Alena Delona. Posle serije misterioznih ubistava njegovih beogradskih prijatelja, tobožnjih telohranitelja, Alen Delon je cinično rekao: - Šta tamo, na Balkanu, rade sa psom kad ujede gospodara?

Srbin koji je najdublje prodro na Zapad

Jedina Titova neostvarena životna želja ostalo je to da ga francuski predsednik Šarl De Gol primi u zvaničnu posetu u Parizu. Kad se iznenada šef kabineta De Golovog miljenika Pompidua pojavio na vratima jugoslovenske ambasade, ambasador Ivo Vejvoda je pomislio da on možda nosi poziv za Tita. Međutim, gost ga je sasvim konkretno pitao: - Da li ste fotografije koje je Stevan Marković snimio na orgijama Pompiduove žene Klod već prodali Rusima!? Niko tada u Parizu nije mogao da poveruje da je Marković bio samohrani seksualni atleta, pošto je vladalo nepodeljeno mišljenje da je, kao vrhunski tajni agent, bio specijalno obučen i za ubitačna dejstva u krevetu. Ubistvo Stevana Markovića, zgodnog mladog Jugoslovena, desne ruke filmske zvezde Alena Delona, već decenijama je nepresušni izvor šaputanja u francuskom visokom društvu. O tome se i dalje pišu knjige i snimaju filmovi. Uz to ubistvo je vezana nerazmrsiva smesa slavnih imena, seksa, droge, kompromitujućih fotografija, ucenjivanja i oživljavanja bogate francuske tradicije političkih sakndala, koja je očito bila zaspala pod degolističkom vladavinom. Svojevremeno su reporteri "Sandej Tajms", u razgovorima sa svedocima i istražnim sudijom kome je poveren ovaj slučaj, otkrili očito pomanjkanje dokaznog materijala, na temelju kojeg bi se mogle stvoriti bilo kakve ozbiljnije hipoteze. To dokazuje i činjenica da najvažniji događaj afere nije bilo spominjanje bivšeg premijera Žorža Pompidua, nego razvoj značajnog sukoba interesa između dveju osnovnih etničkih grupa francuskog podzemlja - Korzikanaca i Jugoslovena. Jednog dana - ako bude našao vremena da se oslobodi hrpe dosijea koji leže na njegovom stolu - jedan prezaposleni i veoma cenjeni mladi sudija iz Versaja će iz garaže izvući svoj "pežo 404", koji inače čak i na blagdane retko kad može koristiti. On će krenuti na duže putovanje zajedno sa zabavnim, ali prilično opasnim jugoslovenskim gangsterom Emilom Rosićem, koga njegovi poznanici zovu "King-Kong". Putovanje neće biti besciljno. "King-Kong" i sudija, koji se zove Žan Patard, potražiće usamljenu vilu za koju Jugosloven tvrdi da je u njoj video svog mladog zemljaka Stevana Markovića - kako igra poker sa čovekom koji po opisu odgovara Fransoazu Markantoniju, poglavici korzikanskog kriminalnog podzemlja u Francuskoj. Marković je bio telesni čuvar, perač boca i prijatelj filmske zvezde Alena Delona, "zločestog dečaka" u mnogim francuskim gangsterskim filmovima, ali i njegove supruge Natali. On je običavao na jutarnje šetnje voditi njihovog sina Antonija, a uveče bi izlazio s njima.

King-Kong na Markovićevom tragu

 Markovićev leš je nađen 1. oktobra 1968. u vreći na nekom zabačenom mestu pokraj glavne autostrade što iz Pariza vodi u smeru Markantonijevog seoskog letovališta. Markantoni se odmah našao u zatvoru i osumnjičen da je učestvovao u ubistvu, a Patard je bio taj koji ga je tamo strpao. Žan Patard je istražni sudija. U skladu sa francuskim kriminalističkim zakonima, on je odgovoran ne samo za to da optuženik bude izveden na suđenje tek kad o njegovoj krivici postoji dovoljan dokazni materijal, nego i za vođenje istrage. Naravno, njegov posao u Versaju bio je prilično mračan. Putovanje sa "King-Kongom" bio je samo jedan od mnogih čudnih događaja koji će se zbiti nakon što je neki sakupljač krpa, tražeći na Patardovoj teritoriji svoju robu, otvorio vreću i ugledao Markovićev iskasapljen i vezan leš. Sudija je već avionom bio poslao detektive da potraže vilu koju je spomenuo "King-Kong". On je od francuske, italijanske i jugoslovenske policije zatražio da nadopune 843 svežnja ružičasto i sivo uredno ukoričenih izveštaja, koji su već bili pretrpali njegovu premalenu kancelariju na prvom spratu Palate pravde u Versaju.

Patard je radio sam uz pomoć jedne činovnice odevene u plavo radno odelo. On je i sa svedocima razgovarao sam. Kad je potajno pričao sa "King-Kongom", najbliža "ruka zakona" bila su dvojica agenata, koji su sedeli na klupi u hodniku i nisu imali ni pojma gde se nalazi njegova kancelarija. Brzo se, međutim, njegov uskomešani i sivi ured - u kojem se osim ružičaste boje na koricama dosijea ističe još samo jedna mrlja boje, ona osamljene grimizne ciklame u čaši što leži podno mape Patardova distrikta - našao u epicentru najjezivije detektivske misterije u Francuskoj za čitavu jednu generaciju.

- Gore od Ružičastih baleta! - kažu neki, evocirajući uspomene na razvratničko-politički skandal iz pedesetih godina.

- Taj slučaj je pravi dinamit! - Pisao je već na samom početku veoma čitani "Frans-Soar". I dogodilo se zaista da se ova prognoza ispunjavala znatno preciznije od mnogih dosadašnjih takvih predviđanja. Gotovo punih šest meseci štampi se bila pružila prilika da uživa u letimičnim pogledima na svet u kojem se sastaje pola tuceta modernih mitova. Markovićev slučaj je otkrio što se zapravo događa u svetu u kojem filmske zvezde igraju, kako se čini, svoje prave uloge u stvarnom životu. I u kojem se korzikanski gangsteri olako pretvaraju u najbolje prijatelje degolističkih poslanika

Najčudnije od svega bilo je, možda, otkriće da postoji grupa mladih jugoslovenskih emigranata, ponajčešće atletskih tela (Stevan Marković je bio rvač pre nego što je stigao na Zapad), ali i najnižeg morala. Za Markovića i niz mladića poput njega, govorilo se da su svoj hleb zarađivali kao ulični fotografi, žigoloi i ucenjivači - baveći se isključivo srodnim sumnjivim poslovima. Govorilo se i o "kol-devojkama", unajmljenim ubicama, drogama i belom roblju, orgijama i osvetama. No, glasine su nezaustavljivo išle i dalje. Neprestano se nagađalo da se tu radi o francuskoj verziji "slučaja Profjumo", i da koreni skandala oko Stevice Markovića prodiru duboko u politiku degolističke Francuske.

Iznenada se onda pročulo da će te glasine dobiti i svoju potvrdu, kad se Markantonijevi advokati zatražili da Patard pozove - ni više ni manje - samog Žorža Pompidoua, bivšeg francuskog premijera. Aleksandar Marković, brat ubijenog Stevana, prvi je u priču upleo Markantonija, pokazavši nekom francuskom novinaru poslednje pismo što ga je primio od Stevana, u kojem ovaj smušeno, ali hitno upozorava svog brata da se oseća ugroženim. Stevan u tom pismu spominje Markantonija kao čoveka koga se zaista boji. Aleksandar Marković je uz to izjavio istražnom sudiji da je jednog dana obedovao sa Delonovima i da se tom prilikom upoznao sa bračnim parom Pompidu.

Za Žana Patarda to je bio najdelikatniji trenutak u njegovoj karijeri. Pola svog života potrošio je na sporo spiralnom napredovanje, služeći u mnogim provincijskim mestima, od Sarske oblasti do Normandije. Sada, u Versaju, on se konačno našao na pragu Pariza i uspeha. Pompiduova kancelarija je smesta izdala kategorički demanti, a Patard je morao povesti računa o činjenici da Pompidu nije samo bivši premijer, nego i najverovatniji De Golov naslednik, i budući predsednik Francuske Republike, se tada nalazio na čelu velikog aparata koji mu određuje platu, unapređenja i penziju.

 Šta je petljao sa predsednikovom ženom

Ne treba se zato čuditi što je mladi sudija, radeći veoma oprezno, odložio svoju odluku o tome hoće li Pompidua pozvati kao svedoka. Iako je njegova istraga bila još daleko od kraja, on je požurio da izjavi da će se zaista iznenaditi bude li čitav slučaj imao bilo kakvu političku pozadinu: "Mnogo je verovatnije da se tu radi o razbojništvima i pljačkama!"

Patard je unapred predosećao da se tu radi o krupnom slučaju koji će se morati da pretvori u nevažan slučajčić. No, to je bio samo njegov predosećaj. On je morao donositi svoje zaključke ne samo na temelju činjenica u vezi sa ubistvom, nego i na temelju strpljive rekonstrukcije života ubijenog čoveka - u ovom slučaju veoma kompleksnog i misterioznog života. Sudija je odista morao doneti čitavu seriju teških odluka. Tako je, na primer, morao uhapsiti Markantonija, ne toliko zbog toga što bi njegov slučaj bio sasvim jasan, koliko iz dvaju strateških razloga. Prvo, da je bio samo svedok, Markantoni je mogao odbiti da odgovori na neka pitanja, jer nije obavezan da optužuje samog sebe. Drugo, postojali su razlozi da se veruje u njegovu spremnost da pobegne.

Markantoni nije bio tako srećan kao druga dva sumnjivca, Uroš Milićević i Miša Slovenac, koji su naprosto odmah nestali sa scene. Policija, koja radi prema Patardovim naređenjima, tražila je Slovenca samo zbog krađa. No, postojali su sigurno i razlozi za verovanje da je on mogao nešto znati i o "velikom poduhvatu", o kome je Stevan Marković govorio nekom svom prijatelju da ga priprema - sa namerom da se finansijski oslobodi Alena Delona. Taj prijatelj, što se tu spominje, bila je lepa brineta, Zorica, koja je tada lovila u mutnom po rimskoj ulici Via Veneto. Njen brat Miloš bio je Markovićev predhodnik kao Delonov telesni čuvar - i on je nasilno izgubio život (u Holivudu 1966).

Podzemlje je znalo da je Marković svoj "veliki poduhvat" trebalo da izvede u zaista opasnoj igri - nameravao je da "maloprodavačima", umesto heroina, prodaje obični skrobov prašak.

 Mnogo veću pažnju izazvao je nestanak Uroša Milićevića. Činilo se da je taj beg potpomogao velik broj ljudi koji su se pokajali što su osudili Markantonija, strašnog "bosa" podzemlja, čoveka koji ima moćne prijatelje među političarima još iz doba Pokreta otpora. U času najsenzacionalnijeg razvoja, pokušavalo se prstom ukazati na Milićevića, jer je on bio mlad, bez prijatelja, a nalazio se na sigurnom, u Beogradu, izvan Francuske. Sam Milićević - koji priznaje da je poslednji video Markovića živog - pre svog užurbanog odlaska u Beograd je izjavio i to da Markantoni nije bio - kao što je rekao Patardu - čovek koga je primetio kako s Markovićem ulazi u taksi one kobne noći kad se dogodilo ubistvo.

"King-Kong", nakon što je ranije bio izradio crtež vile u kojoj je Marković igrao poker sa čovekom veoma sličnim Markantoniju, kazao je Patardu da ta sličnost nije bila baš očigledna, a njegovo pamćenje u vezi sa lokacijom vile ispalo je još mutnije. - Zanimljivo - rekao je sudija. - Nije nezanimljivo - složio se advokat Aleksandra Markovića uz, kako to kažu Francuzi, fini smešak.

I Klaudia Hos, tada dvadeset četvorogodišnja model-lepotica grčko-egipatskog porekla, ljubavnica Stevana Markovića u poslednje četiri godine (upoznali su se u najmodenskijoj kafani "Senkijer" u St. Tropezu) promenila je brzo svoju priču. Rekla je da ona nikad nije francuskoj štampi dala izjavu (koja joj se pripisuje), u kojoj je grafički opisala "vruće" odnose između Markovića i Markantonija. Jedina osoba koja, osim Aleksandra Markovića, još uvek upirala prstom na Markantonija bio je neki Ismet Ismanović. On je ostao pri svojoj prvobitnoj izjavi koja se odnosi na neki dvogled, što su ga našli među Markantonijevim stvarima. Prema Ismanoviću, optuženi je taj dvogled bio poklonio Stevanu Markoviću nepunu nedelju dana pred ubistvo. Markantoni i njegovi advokati su to, međutim, odlučno pobijali.

Klaudia Hos je bila veoma uznemirena i uplašena. Odbila je da novinare primi u jednom od svoja dva stana. Predložila je da se eventualno nađu u nekoj kafani u blizini jednog od ta dva stana. Oči su joj bile sve crvene. Rekla je samo da posle Markovićeve smrti gotovo uopšte ne spava: "Ležim noću budna, nastojeći da razmrsim klupko, ali nisam otkrila ništa." Prvi put je osetila da nešto nije u redu kad je 23. i 24. septembra 1968. u nekoliko navrata telefonirala Markoviću, pošto je bio sigurno ubijen već 22. septembra. Ponekad bi joj se na telefon javio Uroš Milićević, koji je s Markovićem živeo u njegovom dvosobnom stanu u Delonovoj gradskoj kući. Veoma uzrujan, on joj je kazao da Marković već dva dana ne dolazi kući. Dodao je i da je siguran da njega, Milićevića, slede, pa ju je konačno nagovorio da mu dopusti da se sakrije u jednom od njenih stanova. Kovčeg, koji je Milićević doneo sobom, pronašla je kasnije policija. Bio je pun ličnih stvari ubijenog i karata za igranje. Klaudia Hos pripovedala i jednom vrlo važnom detalju: "Stevan je uvek bio opsednut svojim vlasništvom. Uroš bi se usudio dirati njegove stvari, jedino ako bi bio siguran da se Stevan više nikad neće vratiti, ili ako bi mu Stevan to dopustio."

Gde su zapravo Markovićevi papiri

Nije isključeno da su se među ličnim Markovićevim stvarima, što su te noći bile iznešene iz njegovog stana, nalazila i tri mala notesa u kojima se, možda, nalazio i ključ čitave misterije. - Stevan je bio strastven pisac - kaže Klaudia Hos. - On se time rasterećivao, i opuštao. A možda je pisanjem udovoljavao svojim aspiracijama da bude intelektualac. Marković je pripadao naprednoj, obrazovanoj beogradskoj porodici, i njega su veoma dobro vaspitali sve dok nije završio školu. Sa Klaudijom je vrlo rado razgovarao o filozofiji, citirao je francuskog filozofa Alena, svog najmilijeg pisca. Svom bratu Aleksandru Stevan je pisao opširna pisma, i pre onoga poslednjeg, kojim ga tajanstveno obaveštava da se nalazi "u ratu" sa Markantonijem i da su Alen Delon i njegova supruga "hiljadu posto krivi za sve njegove misteriozne neprilike".

Neki drugi nisu Markovićevu opsesiju pisanjem objašnjavali tako naivno. Oni su smatrali da su ono što je on gotovo dnevno pisao - najpre u veliki crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku beležnicu - bile u stvari radne beleške jednog ucenjivača, kompletirane sa dovoljno imena i detalja, koji će ga snabdeti oružjem za "veliki poduhvat", o kojem je neprestano govorio. Da li je Marković nameravao da se tim notesom posluži u svrhu ucenjivanja ili nije - to je ostalo zauvek nerazjašnjeno. Jedan svedok je, međutim, bio uveren da bi to sigurno posle učinio Milićević. Žorž Bome, Delonov menadžer i intimni prijatelj, rekao je sasvim otvoreno: "Uroš je bio ucenjivač, a ne Stevica!" - Izbacio sam ga iz kuće Natali Delon - pričao je posle Bome. - Rekao mi je: "Imam dokumente". On je ucenjivač! Eto šta o njemu mislim." Bome je tome dodao da je telefonirao Markantoniju upozorivši ga da je Milićević bio u njegovoj kancelariji, i da je tom prilikom tvrdio da je Marković ubijen i da je on, Markantoni, naručio i platio to ubistvo. Još nešto tereti Milićevića, a toga je Žan Patard od početka bio potpuno svestan. I pre nego što se ustanovilo da je Marković ubijen, pre nego što se ustanovilo uzrok njegove smrti, Milićević je govorio da je ubijen metkom u glavu.

Čak ni prva autopsija nije potvrdila ovu njegovu informaciju. Trebalo je izvršiti i drugu, izvaditi mozak, da bi se utvrdila ta istina. Svako je imao svoju teoriju. Međutim, sudija Patard je tvrdio, uprkos stotinama svojih dosijea, da raspolaže sa previše teorija, a sa premalo činjenica: "Nisu poznati ni počinilac, ni mesto, ni motiv zločina." Prilično tužno, paleći cigaretu u zamenu za lulu iz mirnijih dana, on je dodao: "Gotovo svi lažu, a moj je zadatak da makar otkrijem ko laže najmanje." Avantura, seks i politika su previše iskomplikovali "Aferu Delon", što je bilo drugo ime za "Aferu Marković". Šarl De Gol je lično javno tražio istinu, ali se policija namerno ustezala da je otkrije. Mnogi su poznavali vile Pariza i St. Tropeza, u kojima je jugoslovenski ološ ugovarao galantne sastanke, skrivao lukave diplomatske spletke i susrete tajnih službi. Glumac Alen Delon, zajedno sa svojim prijateljem, bio je izgleda u centru sumnjive mreže, koja po cenu bilo čije smrti nije smela da se otkrije.

Četiri meseca posle otkrića ubistva Stevana Markovića, glumčeva telesnog čuvara, skandal je bio predat u javnost na osnovu izričitog naloga države. U njega su bili upleteni neki Jugosloveni koji su pripadali grupi izbeglica. Predsednik vlade iz Beograda je od francuske vlade zatražio da preduzme detaljnija istraživanja. Zato je Kuv de Mervil zatražio od policije da se "reše neke stvari". Vladi se po nekim indicijama činilo, da se tu ne radi samo o aferi Delon, nego da postoje dva ili čak tri skandala "paralelno". Sudije su učinile ono što su mogle. Podigle su silnu prašinu.

Jugoslovenska vlada i javno mnjenje su informisani da je šest glavnih inspektora u Parizu bilo zaokupljeno tim poslom. A poverljivo se znalo da je Ministarstvo unutrašnjih poslova o toku istraživanja svakodnevno obaveštavalo generalnog sekretara Jelisejske palate.

Nije to bio običan obračun u mafiji

Famozni gangster sa Korzike Fransoaz Markantoni bio je dugo na ispitivanju, bez obzira na to šta se unapred znalo da možda i ne bi imao ništa novo da kaže. Neprestano su se vodile istrage oko jedne vile nedaleko od Pariza - u kojoj se nešto sumnjivo verovatno događalo, a posećivali je Delon i Marković. Ta problematična zona istraživana je čak i sa helikopterima. Uostalom, svi znali sve o toj vili - gde je, kako se zove i kome pripada. Kad je izgledalo da se Delon našao u opasnosti, kao da su ga svi napustili. No, to je bilo samo za trenutak. Mada su se njegovi filmski prijatelji izgubili, a Jugosloveni koji su ga posećivali bestraga pobegli, neke žene iz visokog društva, žena jednog poznatog bankara, žena jednog bivšeg člana vlade i druge gospođe, koje su glumca i njegove prijatelje iz grupe marsejskih i jugoslovenskih razbojnika primale su svojim vilama i na jahtama, svrstavale su se otvoreno i bez straha - uz njega.

A policija se zbunjeno našla se pred naročitim fenomenom, punim kontrasta i unutrašnje solidarnosti čitavog Pariza. Ljudi sa ugledom: tri političara, jedan visoki član Magistrata, četiri ili pet industrijalaca, osamnaest glumaca, nekoliko najviših funkcionera, svi su oni nastali da se zaštite od zločina. U pomoć su pozivali policiju, od nje zahtevajući diskreciju o njihovom učešću na zabavama sa devojkama i momcima u vilama van Pariza, a naročito na Azurnoj obali.

Ubica Stevana Markovića mogao je da bude samo jedan, a možda su bila dvojica ili trojica. Nije moglo da bude upleteno desetak osoba. Sve ono što se moglo znati o istorijatu ubistva Stevana Markovića, to su i jugoslovenske izbeglice htele da znaju. Među njima su se nalazili razni mitomani i iznuđači, prevrtljivci i potkazivači.

Njihova istina je stalno bila pod upitnikom. A možda je bila i ovakva: Stevan Marković, telesni čuvar Alena Delona za 200.000 starih franaka (a čini se da nije dobijao samo toliko, jer je Marković izjavljivao da je primao više, no nije se znalo otkuda). On je bio vrlo intiman prijatelj kako samog glumca, tako i njegove žene. Bila je to potpuna intimnost u troje. Glumac je bio zbog toga ljubomoran, a ljubomorna je bila i njegova žena Natali. Oboje su bili ljubomorni na Markovićeva prijateljstva sa brojnim muškim i ženskim osobama koje je on svuda uspostavljao - da bi zaradio novaca. Marković zaista nije imao skrupula. U Parizu je prvi uveo u modu osvajanje šezdesetogodišnjih gospođa. Očaravao ih je i po potrebi potkradao. Zbog krađe i potkazivanja bio je i u zatvoru. Ali, bio je lep, kažu žene, neodoljiv, i žarko je želeo da postane glumac. Bio je ponekad i Delonov dubler.

Dana 1. oktobra 1968. nađen je Markovićev leš na đubrištu, zavezan u plastičnu vreću. Autopsija je ustanovila da je smrt nastupila slučajno, u toku jedne tučnjave. Brat Stevana Markovića je protestovao iz Jugoslavije. Javno mnjenje je prisililo Magistraturu da učini drugu autopsiju, koja je posle otkrila da je Stevan Marković ubijen hicem iz pištolja u potiljak, sasvim izbliza. Kako je uopšte moglo da dođe do toga da se počini tako krupna greška prilikom obdukcije? Važne ličnosti su se zbog toga i uplašile. Izbila je na površinu čitava istorija o jugoslovenskim izbeglicama u Parizu. Razbojništva koja su do tada ponajviše činili Marsejci i Severnoafrikanci, tek što su se stišala, a već su bila uzela maha razbojstva što su ih činile jugoslovenske izbeglice koje su se okupljale u različitim grupama. Neke su bile sastavljene od trgovačkih putnika, a druge opet od "manuelnih radnika". Neke potiču iz bogatih porodica i sastaju se u mondenim ambijentima i na pariskim zabavama. Baš o njima se proširila fama da su vrući i strastveni ljubavnici. Za njihove sastanke služila im je vila Alena Delona u St. Tropezu, kao i ona druga, 15 kilometara udaljena od Pariza. Istoj sladostrasnoj svrsi služila je i susedna zgrada na četiri sprata, vlasništvo jednog bankara. Tamo su se skupljali i mladi Jugosloveni. Ništa od svega toga nije bilo poznato policiji, niti se znalo na koji je način ugledni svet bio povezan sa Jugoslovenima, ni kako je bio povezan sa Delonom. Niko nije mogao ni zamisliti takav jedan krug, stalno i iznad svega gotovo u potpunosti pod kontrolom Jugoslovena. O "mističnim" stvarima, o kojima je posle smrti Markovića počelo da se priča, svi su odavno znali sve. Istorijat kuće gospođe Klod divan je primer za to. Policija je tragala pojedinačno za svim onim devojkama koje su bile upletene u mrežu, a koje su stajale na usluzi velikim ličnostima, prijateljski povezanim sa Delonom i Markovićem.

Kuća Madam Klod nalazila se u Ulici Valerija. Cene devojaka kretale su se od 50 do 150.000 starih franaka. Prijatelji, ili ubice Stevana Markovića, znale su takođe da je kuća gospođe Klod često služila za potrebe francuske vlade. Ne samo da je primala posete stranih ličnosti, koje su tražile zabavu, nego su u njoj bili dopušteni mnogi tajni sastanci sa afričkim političkim predstavnicima. Tu su se veoma često sklapali važni politički poslovi. Devojke gospođe Klod zato su redovno udarile namet na državnu blagajnu. Postojala je i jedna druga kuća i svi su znali da se nalazi u Ulici Marinj, puna tobože nemačkih, a najviše afričkih studentkinja. Delon i njegova žena su često posećivali njihove zabave. Teško je uvek ući u trag onome što svi znaju.

Postoji privatna istorija "manuelnih radnika". To su uvek isti ljudi. Ti radnici su služili bukvalno svima, u razne svrhe: u aferi Ben Barke, lidera marokanske opozicije, koji je otet i ubijen, u otmici pukovnika Arguda u Nemačkoj, u nelegalnoj borbi protiv desničarskog OAS-a, za mobilizaciju kontrarevolucionarnih manifestavija na Jelisejskim poljima maja 1968. Policija i sudije su bili zgranuti. Pred njima su se ukazali: mitomanija, infantilizam, neodgovornost što izbija iz jedne nezrelosti nad svim tim. Kako su samo mogle te otmene žene, očarane superiornom muškošću Jugoslovena, otići baš tako daleko.

(Espreso.co.rs / Puls asfalta)