Piše: Radovan B. Milić
   Da se mučeništvo kroz istoriju smatralo delom koje briše grehe, najbolje se vidi na primeru bivšeg Ljubjanskog paroha Perana Boškovića.
   Uprkos verskom vaspitanju da se ne krade, i da je krađa osma Božija zapovest koju je Gospod na Sinaju preko Mojsija dao  i njemu i nama, grešni ljudi, vernici, ga ipak optužiše da je prilikom izgradnje Kulturno-pastoralnog centra u glavnom gradu Slovenije prisvojio ni manje ni više već 800.000 evra.

   Nepravdom i nepoštovanjem, ti isti ljudi nemajući obzira prema »njegovom životnom delu« gradnji crkvene kuće, ražalostiše brata Perana koji je svakodnevno tokom četrdeset godina, u crkvi Ćirila i Metoda u Ljubljani predano propovedao da se ne čini ono što čine lisice i miševi, već su tvrdili kako je on crkvenim novcem plaćao račune za sebe i porodicu.
   A on, svešteno lice, »mučenik«, svesno je podnosio patnju, predajući se celim svojim bićem veri i svedočenju vere. Zavidnici i zlobnici su pokušavali na sve moguće načine, naročito medijski, da ga rastrgnu i rasčoveče, ali avaj, veru u boljitak i bolje panzionersko sutra mu niko nije mogao pokolebati niti ga od nauma odvratiti.
    U neko doba mu beše jasno da njemu neće biti oprošteno ono što se inače prašta i lisicama i miševima koji samo svoju korist gledaju, mada je on ipak bio bolji od njih, a niti se mogao sa njima porediti. Ako ništa drugo, bio je makar čovek i to ne bilo kakav, već sveštenik koji je propovedao o poštenju. Parohijanima kao da to ne beše dovoljno, a naročito slovenačkom sudu koji mišljaše da on ipak krade, a da je krađa krivično delo. To isto je znao i bivši sveštenik Željko Lubarda koji je baš njima, preko slovenačkog tužilaštva, dostavio sve podatke o Boškovićevom činodejstovanju.
   Karaktera kakvog je bio, uveren da će se osloboditi optužbi, a ne da spuštene glave u sopstvenoj grešnosti prizna poraz, ovaj velikomučeni sluga božiji odlučio je da se brani od napada zajednice i njihovog sopstvenog nemorala koji bi pošto poto da mu pri kraju radnog veka zacementiraju put i pripišu sve ono na šta bi oni sami bili kadri.
   U prvom mahu, viđeniji ljudi u Sloveniji, pa i neki konobari, »bez znanja o. Perana«, staviše se na njegovu stranu pokušavši da Ljubljansku eparhiju izopšte od Sinoda iz Srpske pravoslavne crkve. Bili su mišljenja da bi to mnogo pomoglo nadaleko čuvenom o. Peranu, a i više bi mu, tako sposobnom, priličilo da bude Mitropolit eparhije neke nove Slovenačke Pravoslavne Crkve, nego da večno ostane Protojerej Stavrofor u tamo nekoj staroj svetosavskoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. U odbranu ugleda i časti ljubljanskog Protojereja Stavrofora ustaše i pripadnici Saveza srpske dijaspore Slovenije sa čitavim svojim članstvom od svega jednog čoveka i to onog »glavnog«. Bilo bi tu i brojnije podrške za sveštenika da se samozvani Profesor, pa i Doktor, osnivač tog saveza, ne odmetnu od porodice i neprikloni nekoj dami sa derventske autobuske stanice koja danas, njegovom pomoćju, šoferira autobuse po Republici Srpskoj.
   Ali zato, a po čijem nalogu ne zna se ni dan danas, sveštenik Željko Lubarda, njegova deca i žena bejagoše izloženi praćenju i uhođenju, stavljajući mu se do znanja da  mora prestati objavljivati finansijsko poslovanje oca Perana.
   Dok se u Sloveniji vodio pravi mali rat za  odbranu lika i dela Protojereja Stavrofora, ni ondašnji Mitropolit Zagrebačko ljubjanski nije mirovao.
   Uplašivši se raskola u crkvi, kao da ih već ne beše dosta  Porfirije izdejstvova na crkvenom sudu da Željku Lubardi bude oduzeto zvanje sveštenika, dok je optuženik i dalje redovno vršio parohijsku službu.
   Ali, slovenačko sudstvo ne beše mišljenja kao Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, da o. Perana oslobodi svake odgovornosti, pa ga umesto za 800.000 evra, pravosnažno  osudiše da mora vratiti nekih 33.000 evra i još mu dodaše da je to zbog pronevere crkvene imovine te ga kazniše i sa šest meseci zatvora, uslovno na dve godine.
    - Avaj, - beše jedino što izusti ovaj  »Velikomučeni« ekumenista i zlopatni  Protojerej Stavrofor pun bola i razočarenja zbog zuluma i nameta koji se svali na njegova penzionerska leđa, pa mirno prihvati osudu, prionuvši delu koje briše grehe, ako ih je uopšte i bilo. Napusti eparhiju u kojoj je vedrio i oblačio, vrati se u selo u kojem je rođen i iz kojeg je krenuo svetu u pohod, pa od seljana otkupi pola sela i na svom imanju zaposli najamnu radnu snagu.
   Rečit i privržen raznim talentima od Boga mu datih,  ni u najtežim mukama stradalništva i patništva  nije se dao omesti niti od cilja odustati, niti ga je moglo uznemiriti nepravedno stradanije nepravedno rasčinjenog Božijeg raba, sveštenika Željka Lubarde, kojem je zlo naneo neko drugi, a ne on bivši Paroh ljubljanske eparhije.
Važno da je zacrtano postignuto, a kako danas svoje penzionerske dane provodi penzioner iz Ljubljane pogledajte u video prilogu.