Тамо где дијаспорска чорба савеза тихо крчка на буџетском књиговодству Србије, појавио се поново наш стари знанац - шаргијаш. Не шаргија, не, она је невина као суза.

Проблем је шаргијаш. Инструмент би певао, али човек на њему свира - есеј. И то какав!
Есеј који пише да су неки Срби у дијаспори, љубитељи трубе, рушитељи, да им је памет стала у пушчану цев. А све то каже „шаргија“ којa је своје село оставила још одавно, па сада из дијаспоре, уз буџетску чорбу, дели лекције о рушењу.
Што би рекли наши стари: „Ко је први напустио село, нек не прича први о рушењу кућа“
Али тврдња да „они који воле трубу руше“, е, то је већ за стендап. Да труба руши, Гуча би одавно била равна ко тепсија за гибаницу. Зато да ставимо ствари на своје место: не руше они који воле трубу, руше лоши текстови. Руше неистине. Руши политика глуматања између две кашике чорбе. А чорба… ах, чорба!
Кипи све јаче, пена избија, казан се тресе, а шаргијаш, уместо да пази да не загори, бацио се на оптужнице. Дегустатори, један по један, клизе у лонац, што од смеха, што од клизаве политике. И ту долазимо до главне поуке: шаргија није срушила ниједан град, ни труба није оборила ниједну кућу, ни гусле нису пореметиле грађевински план.
Али неки људи, када се дочепају Фејсбука, уруше сами себе више него олуја. Зато да завршим у веселијем тону: Нека шаргија свира, нека труба дува, нека чорбе врију, само нека неки не мешају политичку паприку у дијаспорску чорбу, тамо где иде обична,  јер после тога ни казан не зна шта је све у њему.
Шаргија је невина. Сви остали, по заслузи.

Радован Б. Милић – књижевник /ратни ветеран/
Словенске Коњице, Словенија
16. 11. 2025