Када се у историји српске дијаспоре у Словенији буде писало о чувеној „Протестној Ноти“, историчари ће је памтити као документ који има два родитеља: један који зна да пише, и други који зна да кува.
Један, бивши председник, баш у време свечаности старијег Савеза српских друштава, отишао у Француску, службено, да посети српску браћу. А други, нови председник, „поносити шумадијски“ мичелинов кувар, остао у Словенији да буде гост првог реда… а завршио у трећем.
И ту почиње драма.
Док је први председник у Паризу разгледао Тријумфалну капију, други је у Љубљани тражио тријумфални третман који се није догодио. Нико није споменуо његово присуство на свечаности. Нису га представили као високог госта. Нико није рекао: „Ево човека који зна да направи пасуљ од којег заћути и дипломатija“. Напротив, још је, кажу, добио и критикицу. Малецну. Али довољну да заболи. Унижен, повређен, спуштен у трећи ред као да је дошао без карте, кувар је решио да дигне дипломатску прашину. Али како? Па је лепо позваo човека који пише као да је изашло из школског уџбеника - Администрација и емоционални притисак у 20 корака.
Тако бивши председник узима перо. И пише. Пише као што Французи праве чувене сосове. Густо, дугачко, са пуно додатних зачина. Пише да је био „понижен“, да „није био третиран као високи гост“, да „није поменут“, да „није било достојанствено најављено његово присуство“, све док је он сам био негде код Лувра, а не у свечаној сали.
Пише, дакле, човек о ономе што није доживео. Чиста телепатија. А онда, кувар узима оловку и све то потписује, без да трепне, без да прочита, без да пита: „Шефе, а јел’ сам ја ово стварно био у Француској или у Љубљани?“
И тако настаје Протестна Нота - најпознатији документ српске дијаспоре који је један написао у Паризу, а други потписао у Љубљани. Историчари ће ово назвати кулинарско-дипломатским парадоксом или феноменом трећег реда.
Једно је сигурно:
У тренутку када су два председника удружила своје таленте, један за реченице које имају по три километра, други за чорбу која се врти као словеначка економија, родило се ремек-дело. Писмо које пуца од бола, уцвељености, огорчења… и једне велике, мирисне порције повређених сујета.
Одавно је познато, да кад један шеф пише, а други кува, из кухиње може свашта да изађе.
Али протестна нота потписана у туђе име, а срочена у туђој држави, то је већ специјалитет куће. Добро дошли у Савез Срба Словеније, једино место где председник из Француске шаље протестну ноту , а кувар је у Љубљани потписује као да је управо скувао дипломатску чорбу дана.
Радован Б. Милић
Словенске Коњице
18. 11. 2025
