Доласком комуниста на власт зачела се нова елита којој је идеологија била света: уместо Бога – друг Тито, уместо цркве – комитет…

Тешко је одговорити на питање ко ствара историју: народ, елита или појединци! Зна се да када страда народ, оптужбе иду на појединце!

Српска историја је препуна појединаца запамћених по великим делима: Свети Сава, кнез Лазар, старац Вујадин, Стојан Јанковић, Карађорђе, Милош Велики, војводе с почетка 20. века, мајор Милан Тепић…

Историја зна и за издајнике који су, зарад својих интереса, продали „веру за вечеру“. Не бих да их помињем! Има о њима у „Горском вијенцу“ владике Петра II.

Комунистичко етикетирање за издајство је политичка категорија и најчешће нема смисла са историјском реалношћу. Не бих ни о таквим!

Елите, првенствено политичке, појавиле су се међу Србима још у време кнеза Милоша када је групица пожелела да ограничи његову свевласт. А он је желео, осим осталог, да заштити Србе од аустријског цара и по цену да се удружи са Турцима. На извесне тадашње европске понуде Србији најбоље је реаговао песник Ђура Јакшић стиховима под насловом „Јевропи“ објављеним 1867. године!

И социјалиста Димитрије Туцовић покушао је да окупи социјалистичку елиту. Када је Србија 1914. године била нападнута, Туцовић се пријавио у добровољце да брани народ и државу, мада није морао као трећи син у породици.

И Љубомир Мицић, творац модерног уметничког правца „Зенитизам“ говорио је о Европи као хермафодиту. Мало ко га је тада саслушао и схватао!

Некаква београђанска елита која се формирала у Краљевини Југославији мировала је током ратних година 1941–1944. избегавши да се сврста уз неку од зараћених страна. Као да је чекала да чује „Шта каже радио Лондон“! Доласком комуниста на власт, стара је гурнута у ропотарницу историје а зачела се нова елита којој је идеологија била света: уместо Бога ту је друг Тито, уместо цркве ту је комитет, уместо…

Уништени су стамбени квартови и убијени цивили у Београду у пролеће 1944. године
Нестанком комунистичке Југославије, синови и унучад њихове елите су се сврстали уз Запад, против сопственог народа. И то није ништа ново, јер је познато да се елите репродукују у разним формама и у различитом историјском контексту и покушавају да наметну своју идеологију и систем. Па, ако прође, прође!

У овим временима као да су се удружили потомци оних који су слушали радио Лондон и комунистички наследници: то су аутошовинисти којима је туђе боље од свог. Њихова идеолошка основа у овим смутним временима може се лако видети кроз причу: санкције Русији и ето благостања које ће нам даривати Запад као награду!

Они сматрају да могу да обликују будућност по својим назорима и покушавају да искористе управо српску трагичну прошлост, не јуначку и велику.

Мада су појединци међу њима завршавали правне науке, на пример, Милан Ст. Протић, ипак воле да их новинари ословљавају као историчаре. Поменути је догурао чак до амбасадора, али су га домаћини замолили да се бави неким другим послом с образложењем да не воле да странци носи њихове, америчке, симболе (реч је о шеширу и фармеркама).

Поменути Протић и њему слични деле нам лекције и данас, додуше увијене у нарочите обланде а које се, на жалост, још увек примају у јавности као неспорна истина. О једној од синтагми које та олош-елита, како ју је именовано Слободан Антонић, професор Филозофског факултета, употребљава дан-данас, бих појаснио у неколико речи: „савезничко бомбардовање“! Наравно, уз подсећање на одређене догађаје.

Енглези су на Берлинском конгресу 1878. године били против признања независности Црне Горе и Србије. Италијани су 1915. године на албанској обали много издашније помогли српску војску него Французи, а Срби су вољом краља Александра натерани да воле оне друге.

Енглези су били против отварања Солунског фронта.

Енглези су помогли Хрватима да 1939. добију Бановину Хрватску (која је била основа за Независну Државу Хрватску).

Енглези су се олако одрекли генерала Драгослава Драже Михаиловића и натерали краља Петра да се повинује Јосипу Брозу.

Англоамеричко бомбардовање безброј насеља у Црној Гори и Србији 1944. године било је масовно са много жртава

Из тих година остали су дубоки ожиљци. Реч је о англоамеричком бомбардовању безброј насеља у Црној Гори и Србији 1944. године. Да појасним: и Михаиловић и Броз су тражили бомбардовање немачких војних циљева, а Англоамериканци су то радо прихватили.

Ако су Англоамериканцима Немци били непријатељи, зашто нису гађали војне циљеве него српске болнице, цркве, пијаце, села…. Чак су бацали и бомбе са ћириличним натписом „Срећан ускрс!“

Е, па то нису савезници, то су непријатељи!

ПС: Ако идемо истим трагом, још увек савремена олош-елита није устврдила да је и агресија на Србију 1999. године била савезничко бомбардовање. Или су то већ и казали, али ја то нисам прочитао!

проф. др Вељко Ђурић Мишина, историчар