Mileva je pokazivala da poseduje blistav um, njena genijalnost naročito se isticala iz oblasti fizike i matematike. Upisala je novosadsku Žensku gimnaziju gde je dobila nadimak Svetica
Ubrzo po njenom rođenju, njena porodica se preselila u Rumu zbog očevog posla u sudu. Još od prvih dana školovanja Mileva je pokazivala da poseduje blistav um,

njena genijalnost naročito se isticala iz oblasti fizike i matematike.

Upisala je novosadsku Žensku gimnaziju gde je dobila nadimak Svetica, a u Realku u Sremskoj Mitrovici prešla je 1888, i dve godine kasnije maturirala kao najbolja učenica iz fizike i matematike. Zatim se upisala u Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a po preseljenju njene porodice u Zagreb 1892. dobila je posebnu dozvolu da upiše Kraljevsku veliku gimnaziju, koju su do tada pohađali samo muškarci.

Otac ju je 1894. otpratio u Cirih, gde je pohađala Višu devojačku školu, a dve godine kasnije upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, da bi se ubrzo prebacila na Državnu politehničku školu. Bila je peta žena u istoriji koja je uspela da upiše ovu školu.

Tu je upoznala tri i po godine mlađeg nemačkog Jevrejina Alberta Ajnštajna. Ona je imala 21, a on 17 godina kada su počeli da se druže, a prve tri godine bili su samo dobri prijatelji koji su često zajedno učili u njenoj sobi, razmenjivali matematičke ideje i svirali – ona klavir, a on violinu.

Tokom studiranja, Mileva se toliko isticala u oblasti fizike, da su je najpoznatiji fizičari pozivali na saradnju, pa je tako jedan semestar provela na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je sa nobelovcem Filipom Lenardom proučavala fotoelektrični efekat, a kod profesora Hermana Minkovskog izučavala je četvorodimenzionalnu geometriju, koja je matematička osnova teorije relativiteta.

Upravo ovi podaci iz njene biografije su ključni u mnogim tvrdnjama da je zapravo Mileva Marić autor teorije relativiteta, kao i za dokazivanje fotoelektričnog efekta, za šta je njen suprug Albert dobio Nobelovu nagradu 1921. godine.

Albert Ajnštajn rođen je 14. marta 1879. godine, u jevrejskoj porodici nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, 100 km istočno od Študgarta. Otac Albertov Herman po zanimanju je bio trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka Paulina Ajnštajn, devojačko Koh, domaćica.

Albertovo rođenje je kod porodice Ajnštajn, naročito kod njegove majke Pauline, izazvalo strah. Ona je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Ovu njegovu osobinu kasnije su tretirali kao neku vrstu “benigne makrocefalnosti”.

Albert Ajnštajn je progovorio znatno kasnije od većine prosečne dece, tek nakon treće godine, i retko je i nevoljno govorio sve do uzrasta od devet godina.

Zbog ovog Albertovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu nije bila interesantna, neki njegovi poznavaoci iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su da je on možda “retardiran”.

Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom “Istraživanje stanja etra u magnetskom polju”, bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka.

Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji.

On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi.

Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inženjer elektrotehnike, kao što se njegov otac do tada nadao.

Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetske teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine.

Ajnštajn je do kraja svoga života pokazivao znake „retardiranosti“, koji su se ogledali u nemogućnosti da obavi neke veoma proste radnje, kao na primer – da zaveže svoje pertle.

Po Milevinom povratku u Cirih 1899., planula je ljubav s Albertom. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlućnošću, a ona je počela da se bavi njegovim radovima.

Dok se Milevini roditelji nisu protivili ovoj vezi, Ajnštajnovi su, pogotovo majka Paulina, pošto-poto hteli da im stanu na put jer je Mileva bila pravoslavka, skoro četiri godine starija od njihovog sina jedinca, uz to i hroma. Njegova majka nije mogla da podnese pomisao da će jedna Srpkinja pravoslavne vere ući u njihovu pristojnu porodicu i do kraja života smatrala je da ona nije dostojna supruga za njenog sina, kao i da će uz nju njen mezimac proćerdati život.

Sa druge strane, Milevu je toliko bila obuzela ljubav prema Albertu, da je počela da popušta na studijama – ocene su joj na završnom ispitu bile tek prelazne, a ispitna komisija odbila je da joj izda diplomu iz nerazjašnjenih razloga. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, u šestom mesecu trudnoće, zbog čega je trajno isključena s Politehnikuma. Time je svesno žrtvovala svoju akademsku karijeru i svoje znanje je stavila u službu Ajnštajnovog rada, govoreći da su oni ein Stein – jedna stena.

Mileva je ostala trudna, a u to vreme, po ondašnjem švajcarskom zakonu, čovek koji dobije vanbračno dete automatski ostaje bez posla. Pošto je Ajnštajn bio nezaposlen, a nisu bili venčani, Mileva je otputovala u Novi Sad kod roditelja gde se spremala za porođaj.

Njih dvoje nisu prestali da se dopisuju, s tim što bi on svako pismo završavao zadatkom čije rešenje traži od nje. Mileva se porodila krajem januara 1902, a njen otac je obavestio Ajnštajna da je dobio ćerku Elizabet – Lizerl i da je Mileva jedva preživela porođaj.

Albert nikada nije došao da je poseti. Bebu od 11 meseci Mileva je privremeno ostavila kod svojih roditelja, jer je Ajnštajn planirao da se venčaju, a da se Mileva u septembru vrati u Novi Sad i da dete na usvajanje.

Venčali su se 6. januara 1903. u gradskoj opštini u Bernu pošto je on dobio posao u Patentnom zavodu. Neposredno pre venčanja mala Lizerl je dobila šarlah i umrla je u septembru 1903. godine. Ajnštajn je nikada nije video.

Međutim, postoji teza da su je usvojili Milevini prijatelji Helena i Milivoje Savić iz Beograda. Naime, za postojanje prvog Albertovog i Milevinog deteta, male Elizabet – Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina 20. veka kada su objavljena njihova ljubavna pisma u arhivi Ajnštajnovih dokumenata, koja su čuvana u Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

U maju 1904. Mileva i Albert dobili su sina Hansa Alberta, ali to ih nije sprečilo da završe radove: O Braunovom kretanju, Fotoelektrični efekat, Posebna teorija relativiteta, kao i rad u kojem se javlja čuvena jednačina E=mc2. Ljudi koji su imali ove radove u rukama tvrdili su da su potpisani sa Ajnštajn-Mariti, što je bilo prezime pod kojim je Mileva upisana u Gradski registar Kantona Cirih. Albert je 1908. dobio licencu za rad na Univerzitetu u Bernu, gde je sledeće godine dao otkaz, jer su se preselili u Cirih, gde je dobio mesto vanrednog profesora teorijske fizike na tamošnjem univerzitetu.

Tada su počele i prve trzavice u braku, jer je Ajnštajn, inače veliki ljubitelj žena, započeo prepisku s bivšom devojkom. Prividna sreća zavladala je rođenjem sina Eduarda 1910. godine. Ipak, kada su saznali da je on rođen sa šizofrenijom, njihovi odnosi su zahladneli, a Mileva je postajala sve očajnija. Bolest sina bio je težak udarac za nju i na sve načine je pokušala da mu pomogne. Čak je posetila i čuvenog Sigmunda Frojda u nadi da će on uspeti da ga izleči, ali sve je bilo bezuspešno.

Ajnštajn je tražio do Mileve da se odrekne svih ličnih veza sa njim, osim ako one nisu neophodne zbog socijalnih razloga, a uz to je morala da poštuje sledeća pravila koja joj je napisao na papiru:

– Nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati. Prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao. Napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena bez protesta, govorio joj je.

Pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, Mileva se spakovala i s decom vratila u Cirih, a Albert je ostao sa Elzom i završio opštu teoriju relativnosti. Kada je 1916. od Mileve zatražio razvod, ona se razbolela. Pristala je da se razvedu tek dve godine kasnije. Dogovorili su se da, ukoliko Albert dobije Nobelovu nagradu, da Milevi novac, tako da su se zvanično razveli 1919, kada se Ajnštajn oženio Elzom.

Albert joj je na početku novac slao na kašičicu, a kako je njihov mlađi sin Eduardo bio teško bolestan, Mileva je izdržavala decu držanjem časova matematike i klavira. Kada mu je iziritirana Mileva 1925. tražila da joj vrati originale znamenitih naučnih članaka i pretila da će otkriti ko je njihov pravi autor, Ajnštajn joj je odgovorio okrutnim pismom:

– Stvarno si me dobro nasmejala kada si počela da pretiš tvojim sećanjima. Zar ti zaista nikad makar na trenutak ne sine da niko ne bi ni pet para davao za tvoja lupetanja da čovek s kojim imaš posla nije ostvario nešto važno? Kada je neko niko i ništa, onda tu nema ništa više da se kaže, ali onda taj neko treba da bude skroman i da zaveže. Savetujem ti da postupiš tako, govorio joj je Albert.

Ipak, Mileva nije odustala od novca koji joj je obećan, a Albert je popustio tek kada mu je napisala sledeće pismo u kojem mu je rekla da će pisati njegovu biografiju jer od nečeg mora živeti.

Mileva je prodala sve što je imala kako bi platila troškove lečenja, a do kraja života izdržavala je sebe i svog starijerg sina Hansa radeći razne poslove.

Umrla je 4. avgusta 1948. u Cirihu, gde je na groblju Nordhajm sahranjena po pravoslavnim običajima. Ubrzo po njenoj smrti Ajnštajn je u njenu kuću poslao poverenike koji su neovlašćeno uzeli sve Milevine lične stvari, između ostalog i deo njihove prepiske. Grob joj je 1973. preoran jer održavanje nije plaćano više od 25 godina, a srpska dijaspora je 2009. godine obnovila nadgrobni spomenik ove velike naučnice.

(Telegraf.rs / Best)