Током 11 година, колико је његов отац заточен у Хагу, Александар Шешељ (21), најстарији син Јадранке и Војислава, израстао је у озбиљног младића.

Кад је отац отишао у Хашки трибунал имао сам десет година и много тога нисам разумео. Није

лако одрастати без оца, али у породици смо се договорили да тај део живота задржимо само за нас. Ни ја ни моји не подносимо патетику. Са оцем смо се виђали кад су прилике то дозвољавале, а свакодневно смо се чули телефоном. Све проблеме смо решавали заједно – прича за “Вести” Александар, иначе студент друге године Правног факултета. Захвалан је мајци за коју признаје да јој је било најтеже.

- Свакидашњи терет ношења са нашим, најпре дечјим, а касније и пубертетским проблемима, био је на њој. Били смо несташни, колико и сви клинци тог узраста – каже Александар који је кренуо очевим стопама, не само због студирања права, већ и уласком у политику.

Он је, наиме, кандидат Српске радикалне странке на обе изборне листе – одборничкој за град Београд и посланичкој за Скупштину Србије.

- Одлучио сам да не будем само посматрач дешавања у Србији. Породица ме је у томе подржала, а чини ми се и чланови СРС-а. Ипак, не могу за себе да кажем да сам политичар само зато што сам постао страначки активнији, то би било неозбиљно – каже Александар.

Он сматра да је веома важно да се радикали врате у скупштинске клупе јер су одговорни и “никада нису и неће да тргују са државом и народом”.

Признаје да му прија када људи хвале његовог оца, као и да му не смета поређење са њим. Открива и да је о политичком животу и превирањима у Србији највише сазнао читајући књиге које је написао његов отац.

(Вести онлајн)