U najtežem trenutku u poslednjih pola veka, Srbija je praktično ostala bez ozbiljne diplomatije.
Spoljna politika Srbije svela se na unutrašnjost ministrovog kabineta.

MIP

Mogućnosti Srpske diplomatije su prokockane, njen kadar je uništen, a nekadašnji prijatelji u svetu više nisu prijatelji, ili to ne mogu biti.

U takvim okolnostima, mudar i preduzetan ministar spoljnih poslova, zajedno sa svojom vladom, potražio bi pomoć od svetske velesile kakva je Rusija, i zamolio je da privremeno zastupa interese Srbije u svetu, sve dok je to potrebno.

Dok ne osnaži ekonomski i politički i dok ne sredi kadrovski haos i bezumlje koji danas vladaju ovom delikatnom službom.

Svaka druga mogućnost je dalja agonija i pad u nove avanture.

Učinak dosadašnjih ministara spoljnih poslova, od Draškovića i Jeremića do Mrkića, zbir je gubitništva i srama.

Tome mora doći kraj.

Piše: insajder D-3

Kada je Knjaz Miloš ispraćao svoje diplomate u Carigrad, sasvim ozbiljno im je saopštio da, ”Turci traže pare ili dupe da bi vas prihvatili, a mi, kao što znate, para nemamo!”.

Posle promene vlasti 2000. godine, Ministarstvo spoljnih poslova bilo je okupirano od raznih smutljivaca, otporaša, mlađarije i jurišnika iz DOS-a, od kojih većina nije imala nikakvo obrazovanje, niti diplomatsko iskustvo, ni obučenost.

Oni bi dali i dupe i državu, samo da dobiju pare.

Novopečeni konzuli, ambasadori i savetnici koji su predstavljali ondašnju SR Jugoslaviju u svetu, opisivali su tadašnju državnu zajednicu kao zločinačku tvorevinu, izvinjavajući se  domaćinima za ”zločine Miloševićevog režima”.

Sunovrat je tek došao postavljanjem Vuka Draškovića za ministra spoljnih poslova.

Korups iz Bjelog Polja zauzeo je sva važna mesta u diplomatiji, a bašibozluk iz SPO-a preseljen je u diplomatku službu.

Danica je pravila spisak, a Vuk je to sve potpisivao.

Tako su ginekolozi, psihijatri, akušeri, pisci i živopisci predstavljali Srbiju u državama koje su učestvovale u bombardovanju Srbije.

Trajala je mrtva trka za ambasadorska mesta između uglednih beogradskih alkoholičara opšte prakse poput Svetislava Basare, Vladete Jankovića, Dragana Maršićanina...

Dno je počelo da se pojavljuje u svim diplomatsko konzularnim predstavništvima.

Odmah posle Vuka Draškovića, na mesto šefa srpske diplomatije zaseo je mlađani Vuk Jeremić, čovek koji nikada ništa sa diplomatijom nije imao u svom kratkom veku.

Počele su i njegove “reforme”, pa je u diplomatsko-konzularna predstavništva počeo da ulazi i kusi i repati, uglavnom polusvet iz Demokratske stranke, željan novca, provoda i putovanja.

Odlazili su na visoke ambasadorske funkcije lovci u mutnom i njihove ljubavnice, a brojne konkubine visokih funkcionera tadašnje vladajuće partije našle su se u ambasadama Srbije širom sveta.

Čak je i sam Boris Tadić dao lični doprinos ovom “kadrovanje” (kao u poznatom slučaju ambasadorke u Rimu, Ane Urošević, danas Hrustanović ).

Vreme i iskustvo pokazali su da ni od novog ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, karijernog diplomate, nije moglo ništa bolje da se očekuje.

Za četiri meseca nije uspeo da opozove nijednog od takozvanih ekonomskih diplomata koje je postavio Boris Tadić (jer od njih je bilo više troška, nego koristi), niti je uspeo da iseli duh Vuka Jeremića iz ministarstva.

Njegove posete Kipru i Albaniji na početku mandata najbolje govore o kakvoj je diplomatiji reč, i na koje dno je ta služba pala.

Krenuo je Mrkić i u pravcu Izraela, ali je poseta završena minijaturnim poklonjenjem žrtvama u Jad Vašemu, u pratnji izraelskog ministra Libermana.

Skoro da je u pitanju turistička poseta, samo što je bio u najkraćem, kurtoaznom  obilasku sa visokim domaćinom.

Da je i ovaj ministar beznadežan slučaj, pokazuje i njegova poseta Češkoj (gde je od starih prijatelja ostao samo Vaclav Klaus), tokom koje je molio da makar oni, Česi, nešto učine kako bi Srbija dobila bilo kakav signal iz Brisela o daljem pridruživanju Evropskoj uniji.

Poslednji događaji u vezi sa slepim sprovođenjem američke politike u Haškom tribunalu, trebali su da budu razlog Mrkiću da demonstrativno povuče ambasadora iz Vašingtona na određen rok, kao čin kojim bi pokazao šta misli o politici Amerike koja vojno i administrativno sprovodi okupaciju na delu srpske državne teritorije. Ako bi takav gest izgledao naivno, svakako ne bi izgledao podanički i kukavički.

Srbija više nema šta da kalkuliše.

Ona je već počela da plaća cenu za okretanje ruskim energentima, mada nije jedina evropska zemlja koja će od njih imati koristi. Ali, ta cena će biti znatno manja od profita i od perspektive koja joj se pruža. Šta onda sprečava ministra Mrkića da potraži savet od Lavrova u Moskvi oko zaustavljanja evroatlanskih ponižavanja Srbije?

Skandalozna je srpska diplomatija, pod  zloduhom Vuka Jeremića.

Da podsetimo: na njegov predlog, i uz blagoslov Borisa Tadića, angažovan je izvesni Dragan Obradović, iste zrelosti kao i Vuk Jeremić, koji je sročio zahtev Međunarodnom sudu prave u Hagu za savetodavim mišljenjem suda o legitimnosti odluke privremenih institucija na Kosovu i Metohiji o otcepljenju od Srbije. Umesto da sudu podnesu legalnu tužbu, kojom bi se tražilo da on proglasi odluku o otcepljenju nelegalnom, suprotno međunarodnom pravu, banda Vuka Jeremića i  njegovog zaštitnika Borisa Tadića, tražila je samo savetodavno, dakle, neobavezujuće mišljenje!

I dobili smo što smo tražili.

Maloumni ministar Jeremić krenuo je u novo sprdanje, zahtevao je da se o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu glasa u Ujedinjenim nacijama! Tumarajući po belom svetu i uglavnom banana državama, u kojima ga ni ministri nisu primali, proputovao je svim kontinentima, trošeći ogromne pare. Da bi lakše obmanuo javnost u Srbiji, i stvorio predstavu kako radi istorijsku stvar, bivši ministar Jeremić se štitio kapom podrške Rusije i njene diplomatije, koja je, bez uslovljavanja, podržavala interese Srbije.

Ali..

Srbija je podržala sankcije EU protiv Irana, mada je Rusija bila njihov žestok protivnik.

Srbija je u Generalnoj skupštini UN 8. avgusta glasala za rezoluciju koja je osudila režim sirijskog predsednika Asada, mada su Rusija i Kina glasale protiv te rezolucije.

Srbija je na zasedanju OEBS osudila Rusiju zbog Pusi Rajot!

Na prošlonedeljnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Srbija je glasala za prijem Palestine u članstvo države nečlanice Ujedinjenih nacija, mada za tu odluku nisu glasale zemlje iz okruženja.

Srbija je glasala suprotno od svojih nacionalnih interesa, jer Izrael, koji se protivio prijemu Palestine, nije priznao Kosovo kao nezavisnu državu!

Ludorijama Vuka Jeremića nema kraja.

Građani još pamte scenu kada srpski premijer Ivica Dačić čestitao Jeremiću odlazak u Njujork,  na jednogodišnje predsedavanjem Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, kada premijer kaže da žali što jeremić od ranije nije u njegovoj partiji!

Srpskom diplomatijom i dalje rukovodi Vuk Jeremić iz Njujorka, a preko njega i Boris Tadić.

© Geto Srbija

List protiv mafije