Чак и најжешћи критичари овог раштимованог оркестра познатог као Влада Србије, који под (диригентском) палицом Александра Вучића свира туђе мелодије, тешко могу спорити да је
оснивање владине Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја логичан и оправдан потез у ситуацији у којој се нашла Србија. И очекиван. Међутим, постављање на њено чело, програмског директора ЦЕСИД-а Марка Благојевића, једног од најплаћенијих и најутицајних евроатлантских чиновника у Србији, тешко да се може сматрати логичним, још теже очекиваним, а никако оправданим. Јер, том човеку (односно функцији) поверено је директно управљање свим материјалним ресурсима, рачунајући и новац, од прикупљене помоћи за поплављена подручја.
На себи својстен начин, уз дозу патетичног театрализма али и беспоговорне одлучности, Вучић је ову своју, најблаже речено, чудну и сумњиву одлуку, објавио у емисији „Упитник“ на Првом каналу РТС-а, само нешто више од десетак сати пре него што ју је кроз седницу Владе спровео у дело. Стари добри „блицкриг“.
Вучић је нагласио да жели брзу, јасну и транспарентну обнову земље, и да му је зато идеја да неко из невладиног сектора управља новцем. "Не желим да то буде неко од министара, већ неко из невладиног сектора, који би контролисао где иде новац", рекао је Вучић најављујући да ће ту одговорну дужност (о, благо Србији!) понудити програмском директору ЦЕСИД-а Марку Благојевићу. И као да овим није довољно показао како третира институције система, своје сараднике и грађане, премијер је поручио: „Желим да избегнем приче како је неко зарадио“, (што би, ваљда, требало да значи како невладин сектор и Благојевић не зарађују), да би нас дотукао својом мелодраматичном дилемом коју је изразио у виду скрушене наде „да ће он (Благојевић) то прихватити. (1)
И ма како претходни пасус био кратак у њега је стала сва наша стварност, сва данашња Србија, сва њена слика и прилика, омеђена релацијом између иступа и приступа њеног премијера. Између његовог „не желим“ и „желим“ смештена је судбина стотина хиљада људи, па можда и свих нас. Нигде процедура, нигде институција система, нигде државе. Само политика, односно политички циљеви.
Отуда, једна оваква, очигледно самовољна и намерно бахато образложена одлука отвара многа питања и дилеме и захтева озбиљну анализу.
Пре свега, приметно је очигледно неповерење које премијер испољава у односу на институције система, рачунајући и сопствену странку, па чак и министре које је недавно сам изабрао. Није да за то нема основа, али онда се неизбежно мора отворити питање његове улоге у свесном потхрањивању и одржавању таквог система. Приметно је, такође, да Вучић говори у првом лицу (чак је и Тито говорио „ми“), што може бити одраз његовог психолошког стања, али и порука у којој мери жели да се дистанцира од остатка система. Свеједно. Јер, евидентна је његова намера да се невладин сектор, односно један његов део, увлачењем у систем употреби не за контролу већ за суспензију тог система, његових званичних органа и процедура.
Зашто? Шта је то што може учинити Благојевић а не може „геније“ без дипломе Лазар Крстић, или неспорно стручна Кори Удовички? И које то референце препоручују баш Марка Благојевића за једну такву улогу?
Да би се приближили одговору на ова питања свакако се ваља, барем на кратко, позабавити улогом ЦЕСИД-а и самог господина Благојевића у успостављању евроатлантске контроле над Србијом.
Значај и улога ЦЕСИД-а и Благојевића у постоктобарској Србији
Центар за слободне изборе и демократију (ЦЕСИД) основан је 1997 године, са јасним циљем да се створи, од Запада контролисани, паралелни манипулативни систем за обликовање предизборних капања и изборних резултата који ће оспорити легитимност изборног процеса у Србији, односно тадашњој заједничкој држави Србије и Црне Горе. Био је то један од неколико стратешких пројекатата евроатлантизма за рушење Слободана Милошевића. Први радни задатак имали су на председничким и парламентарним изборима у Србији 1997 године, што је било само уходавање за улогу коју су имали у легализацији октобарског пуча 2000 године, не само подривањем рада тадашње Савезне изборне комисије (СИК) фалсификованим подацима већ и директним обликовањем изборних резултата манипулисањем бројношћу бирачког тела. Иако од тадашњег СИК-а нису били регистровани као званични посматрачи, следећи постулате западних манипулативних стратегија, они су први изашли са резултатом према коме је кандидат Коштуница остварио победу у првом кругу (54,5 % подршке бирача), при чему су апстраховали уписан број бирача са Космета како би смањили укупно бирачко тело. Касније су калкулисањем бирачким телом уназад дошли до мање али неопходне већине од 50,24%, што је прихваћено као званичан резултат, чиме је заправо легализовано пучистичко освајање власти од стране ДОС-а(2), будући да је према званичним резултатима СИК-а од 28.09.2000. Коштуница освојио 48 % гласова (3), што је било недовољно за победу у првом кругу. Али, кога је било брига за то, посао је био обављен.
Но, значај ЦЕСИД-а и његов утицај на обликовање политичког живота у Србији није се смањио након насилног рушења Милошевићевог режима. Напротив. Запад је наставио да развија и финансијски јача овај пројекат свестан да он представља моћну батину за дисциплиновање или пасивизирање неодговарајућих актера политичког живота у датом тренутку, односно шаргарепу за њихово активирање сходно потребама, што би сјајно могао да посведочи, рецимо, Борис Тадић. Верујем да би једино ЦЕСИД могао да објасни мистерију Ван Ромпејове честитке Николићу на пола изборног дана, или чудо да странка која у имену има реч „демократска“ у Београду освоји 3,9 а на нивоу републике 5,7 % гласова бирача.
Али, у постоктобарском периоду, ЦЕСИД се не бави само изборима, већ развија и друге програме који представљају полуге утицаја Запада на Србију, међу којима је и тзв. борба против корупције на чијим крилима још увек лети премијер Вучић. Тек да не мислите да се тога сам досетио. Но, на то ћемо се вратити нешто касније. Занимљиво је да је ЦЕСИД надгледао регистрацију и верификацију расељених лица са Космета, током 2001 године. (4)
О томе колики значај Запад придаје овој својој испостави у Србији најбоље говори преглед донатора ове НВО преузет са њивог сајта. (5) Свако ко иоле озбиљније погледа овај подужи списак изгубиће било какву илузију о евентуалној неутралности, демократичности или објективности ове организације. ЦЕСИД је класична евроатлантска испостава која остварује контролу освојеног политичког простора и обезбеђује интересе својих налогодаваца по сваку цену. Србија је класичан пример за то, али и Црна Гора где су након распада заједничке државе омогућили стварање и едукацију сестринске организације ЦЕМИ (Центар за мониторинг и истраживање) која итекако помаже останак на власти трулог али прозападног Ђукановићевог режима.
Наравно, о ЦЕСИД-у би се могло рећи још много тога, али за потребе овог текста речено је сасвим довољно, па ћемо се кратко осврнути на господина Марка Благојевића, његовог програмског директора. Пре свега, ваља истаћи да је он, уз Ивана Вејводу, најплаћенији евроатлантски намесник у Србији и да је директно или индиректно ангажован на свим битним западним пројектима у Србији, без обзира што му је ЦЕСИД централна активност.
Рођен је 20.04.1974 у Београду, а дипломирао је на правном факултету у овом граду. Дугогодишњи је члан масонског покрета, некада кроз деловање Регуларне велике ложе „Југославија“ (6), а сада кроз активност Регуларне велике ложе „Србија“ којом управља Велики мајстор др. Петар Костић. Члан је и испоставе Трилатералне комисије у Србији, организације East West Bridgе. Дакле, тотални и проверени евроатлантиста, који се у мору сличних истиче способношћу и потпуном оданошћу својим налогодовцима, а они му узвраћају материјалним благостањем и даљом едукацијом. Али, новац му није струка, грађевинарство још мање, солидарност и љубав према домовини најмање. Откуда се онда он појављује као Вучићев фаворит за једно место које му ни струковно, ни искуствено није блиско и каква нам се порука шаље тим постављењем?
Поруке и последице именовања Марка Благојевића
Овде је тренутак да се подсетимо на већ оменуте програме које ЦЕСИД спроводи у Србији. Њих званично има укупно пет. Први су наравно избори, што подразумева све врсте манипулативних процеса за обликовање и усмеравање изборних резултата. Иако се Благојевић више медијски експонира, пословима овог програма потпуно управља др Зоран Лучић. То је онај симпатични, увек насмешени, старији господин који у ноћи избора са таблетом у руци ауторитативно прича о савршеној методологији узимања узорка која ЦЕСИД-у омогућава да после укупно 15 % прегледаног бирачког тела прогнозира тачан изборни резултат.
Осталим пројектима (развој локалне заједнице, истраживања и анализе, едукација и борба против корупције) руководи Марко Благојевић. Сви ови програми су свакако врло интересантни и пружају могућност широког дејства организацији каква је ЦЕСИД (које питање се, рецимо, не може спустити на ниво локалне заједнице или едукацију, а одатле се дизати до Брисела и Њујорка ако је потребно?!). Али, оно што вам је сигурно запало за око јесте, омиљена Вучићева тема „борба против корупције“, последњи активирани ЦЕСИД-ов програм. Шта мислите зашто се организација као што је ЦЕСИД последњих година, без велике помпе, бавила корупцијом, њеним појавним облицима и последицама? Сигурно не да би је искоренила, већ да би испитала њен стварни утицај на бирачко тело и на бази тога створила оперативну матрицу која ће се наметнути као кључна изборна тема, при чему ће она странка (лидер) која даје или наговештава одговоре које бирачи највише прижељкују бити у предности. А ЦЕСИД има и матрицу и праве нијансе одговора. Звучи ли вам познато? Дабоме, то је читав смисао Вучићеве помпезне борбе корупције, и свега што му је то донело. Отворена врата и трасиран пут.
Али, зашто би ЦЕСИД некадашњем непријатељу, Вучићу, шапнуо тајну и одшкринуо му врата апсулутне власти? Просто зато што су његови налогодавци то тражили, а о њиховим налозима се не расправља. Отуда је Вучићево промовисање Благојевића само повратни пинг раније успостављене везе и порука заједничким налогодавцима да нема одступања од преузетих обавеза према евроатлантизму. А једна од тих обавеза је константно држање Србије у статусу пуне зависости од евроатлантских центара моћи.
У том контексту, мора се узети у обзир да се моћ евроатлантизма заснива се на пуној контроли новчаних токова. Отуда, овакве ситуације које доводе до појаве „слободног“ реалног новца на већој гомили могу условити стварно покретање инвестиционог циклуса, бити замајац реалне економије или пореметити предвиђене операције међународних финансијских институција у односу на Србију. Зато трошење тог новца (и у току, и у динамици, и у обиму) мора бити усмерено тако да не угрози ни један стратешки циљ Запада на овом простору, посебно поменуту тоталну зависност. А званичне институције, ма колико да их контролишете, исувише су „широке“ и као такве транспарентне, па би врло брзо било занимљивих питања о судбини и кретању новца за санацију и обнову. Поверавање контроле и управљања тим новцем човеку који је симбол ванинституционалних механизама јасно показује да се штошта жели сакрити.
Наравно, никако се не смеју занемарити ни интереси појединаца и одређених групација блиских садашњој власти. С тим у вези мора се узети у обзир како не би било први пут да Вучић ради управо оно што тврди да жели да избегне, али ни репутацију његових „саветника“ Штрос-Кана и Гузенбауера иза којих стоје значајне банкарске афере.
На крају, веома сам уверен да ће репутација Марка Благојевића као евроатлантског плаћеника озбиљно смањити спремност дијаспоре да помогне обнову матице новчаним прилозима, као и интерес неких земаља ван ЕУ да озбиљним цифрама подрже предвиђену донаторску конференцију, а да ничим неће допринети да земље ЕУ зоне дају више од оног што су намеравале.
Али, сада је ваљда најважније показати да смо чврсто на европском путу ...
