Судећи по свему, сабласни пројекат Београд на води јесте, или ће вероватно ускоро бити на издисају у ембрионалној фази, пре фактичког рођења односно инкарнације. Нешто се с муком и уз тихи протест градских институција чепрка по овој драгоценој
локацији центра старог Београда. Склоњен од јавности пројекат монструозне куле која би надвисила Кнез Михаилову за преко 190 метара (!), ради се негде у Њујорку под контролом арапског предузетника, и уз проблематичну асистенцију приватне фирме из Београда.
Избрисан је из државног буџета под притиском међународних финансијских контролора и можда вешто прикривен у некој од буџетских ставки. Ућуткала се политичка пропаганда јер се, могуће је, посрамила под притиском Београђана чије је породично благо, деценијама затрпано железничким инсталацијама, требало да буде поклоњено некоме коме је до Београда стало као до опалог лишћа са улица.
Сада, после годину дана брукања, вреди се подсетити досадашњих резултата око овог пројекта. Најпре, скрајнуто приказан на светском сајму некретнина у Кану 2013, и то на штанду Дубаија, на коме нико није знао да информише ко је пројектант макете и какве везе има понуђено решење Дубаија са историјским Београдом и његовим плановима. Затим, невиђена политичка пропаганда макете и идеје о тобожњој инвестицији од три милијарде долара, слично радовању оног министра који је најавио десет хиљада милијарди кинеских инвестиција у овај део Европе. У наставку, пропагандна обнова Београдске задруге (задужбина Луке Ћеловића из 1908. године), највреднијег бисера класичне архитектуре Београда, изведена на брзину и уз непоштовање основних начела рестаурације тако вредних архитектонских дела. Потом, покушај легитимизације и легализације брзоплетог поступка увођења инвестиције у законодавни и плански систем Србије.
То се чини експресном изменом Генералног плана Београда ради поништавања обавезе јавног конкурса и ради трапавог прилагођавања урбаних система овом пројекту, и још бржом изменом Закона о планирању и изградњи како би се, између осталог, правно прилагодила формулација „просторног плана посебне намене“ и дале одрешене руке државној управи да ради по градовима и општинама Србије шта јој падне на памет заобилазећи вољу грађана локалне самоуправе. Напокон, гашење Републичке агенције за просторно планирање која вероватно није умела да одговори на притисак државног врха слично начину на који су бедно одговориле друге градске и државне институције ућуткано отварајући широм врата арапском предузетнику, мимо свих елементарних начела струке и науке урбанизма, економије грађења, водопривреде, саобраћаја и слично.
Пошто је за очекивање да ће на рашчишћеном терену, поред изграђеног киоска бити омогућена изградња мамутског и неразумног шопинг мола, а да ће изградња куле бити започета па заустављена или потпуно обустављена услед слабог интересовања купаца или закупаца, требало би размислити како даље са овом драгоценом локацијом која потенцијално обележава суштину идентитета Београда. Најпре, требало би потпуно заборавити нетом усвојени бесмислени и накарадни Просторни план посебне намене. Осврнути се на студије раније рађене у Београду од највиђенијих урбаниста, архитеката и конзерватора Београда, из њих извући темељне пропозиције за јавни или барем национални анкетни конкурс, а на основу приспелих идеја урадити врхунски урбанистички (никако просторни!) план.
План треба да ради Урбанистички завод Београда али са јачим снагама, уз активно учешће врхунских урбаниста и архитеката, као и уз педантну сарадњу са институцијама заштите културног наслеђа, водопривреде, саобраћаја и слично. Пошто уређење тако обимне и осетљиве градске локације захтева огромна улагања, пре свега у припрему земљишта а потом у налажење правих инвеститора или формирање конзорцијума за изградњу, по моделу мудрог Града Беча (видети реализацију њиховог пројекта Асперн ам Сее), приступити фазној изградњи једног по једног модула који ће бити и културолошки и економски и социолошки целовити, уз пажљиву анализу трошкова и добити и уз наглашену бригу о јавном добру. Оваква изградња може да траје деценијама, уз евентуална прилагођавања приликама али држећи се основних решења.
Драгоцена локација као што је ова у Савском амфитеатру заслужује тоталну реконструкцију, али на примерен начин по ком би Београд могао да стане раме уз раме са другим метрополама на Дунаву. Пројекат би се могао звати Савски амфитеатар, а у његовој припреми и реализацији би по правилу требало да активно учествују сви грађани Београда. Био би рађен без макете која представља само цртани филм наше утопије како то рече један од родоначелника модерног урбанизма Кристофер Александер. Тиме би Град Београд, јединица локалне самоуправе, могао да објасни до сада уложена средства у рашчишћавање терена, оправда се пред грађанима Београда, спасе културни и историјски идентитет Града, и ослободи се државног туторисања.
Прод. др Борислав Стојков, редовни члан инжењерске Академије наука Србије
