Као и све остало и издаваштво је подређено новцу, а гдје има новца има и лоповулука, па би се могла написати читава књига, или чак сабрана дјела о лоповлуцима у издаваштву. Невјероватно је али постоји нешто што би се могло назвати књижевном мафијом, барем тако тврде поједини мали издавачи из Србије, као и писци који су остали непознати премда су објавили чак по десетак књига.

Обично савјетујем писцима да прије него што објаве књигу прочитају роман Фукоово клатно италијанског писца Умберта Ека, који је радњу романа смјестио у издавачку кућу Грамарон. Издвачка кућа Грамарон се бави искључиво шишањем оваца, то јесте наивних аутора који по сваку цијену желе да објаве своју књигу.
Не, ми нисмо то измислили, али смо у надмашили лукаве Италијане и данас су српски издавачи сигурно свјетски прваци по броју ошишаних оваца, то јест искориштених наивних писаца. У свијету у коме живимо то је сасвим оправдано јер ко није довољно опрезан треба да плати искуство, тако уосталом функционише потрошачко друштво, све је на продају док има будала да купују, у овом случају да плаћају услуге издавачким кућама.

Први мој сусрет са „маказама“ био је 1998 године, када сам завршио први роман и никад објављену збирку пјесама, коју сам накнадно изгубио тако да ни трага од ње није остало. Почео сам да пишем други роман не водећи рачуна о томе да ни први нисам објавио јер, да будем искрен, о издаваштву сам знао само оно што сам прочитао у роману Фукоово клатно, али сам вјеровао да је то фикција и да тако нешто не постоји.

Некако тих дана се на РТС-у појавио Радомир Смиљанић и говорио о едицији „На прагу Црњанског“ која је у оквиру издавачке куће Народна књига намјењена искључиво писцима из дијаспоре. Лијепо и слаткоријечиво је испричано како се поменути издавач брине да писци из дијаспоре добију своје мјесто на књижевном небу, а ја без искуства са издавачима повјерујем у чудо и обратим се човјеку којег је Смиљанић поменуо као пјесника који живи у Швајцарској, а требало је да буде сарадник на том пројекту.
Човјек са Борогова, менталитетом сличан мени, односно менталитету Мајевичанина ми је између редова рекао (солидарност брђана) да ће ми за лектуру коју ће радити Смиљанићева супруга тражити 500 марака, али да се ја са њима „годим“ јер то није крајња цијена, а да ће ме објављивање романа код Народне књиге коштати око 3000 марака. Није рекао, али је између редова провукао да је то пљачка и да је и сам опљачакан, а ја сам то сасвим исправно разумио и никад се нисам обратио Смиљанићу и издавачкој кући за коју је радио.
Могао бих да набројим имена оних који нису били довољно опрезни па су осјетили маказе на свом „руну“ то јест у новчанику, али нећу јер људи су објавили бројне књиге и слове као пјесници и писци, па би било ружно да их прозовем у јавности.

Давно сам био почео да пишем драму у којој је главни лик Добри Радош, „људина“ који помаже писцима из дијаспоре. Прочитао је негдје да је у поседњих сто година око 5000 Срба из дијаспоре је објавило барем по једну књигу, што значи да нас у књижевном смислу има више него Кинеза, па је наоштрио маказе и кренуо у свијет. Никад нисам довршио драму сам тих дана прочитао роман Елдорадо покојног Моме Капора и схватио да нам је исти човјек био инспирација, па сам одустао о даљег писања.

Данас двадесет година послије намножило се „Народних књига“ и „Смиљанића“ па им се ни за број не зна. Тако је један мој познаник платио да му се књига преведе на кинески језик и наравно буде објављена на кинеском. Чак је добио и примјерак књиге са својом фотографијом и биографијом на насловној страници, али како не разумије кинески није могао да провјери садржај књиге, али је уредно платио колико му је тражено. Не жели да открије ко га је „ошишао“ јер је тај неко јако утицајан на српској књижевној сцени премда му је тај, кад је несрећник случајно открио превару, отворено рекао да није очекивао да га провали један такав смотанко.

Тај „утицајни“ се послужио јефтиним триком, па на књигу неког нашег писца који је стварно преведен на кинески језик, налијепио нову насловну страницу са фотографијом и биографијом несрећног пјесника који је скупо платио своју наивност и превелике амбиције.
Несрећни пјесник, човјек у годинама који није интернетом повезан са свијетом, платио је још једно искуство са преводиоцима којима је мјесечно слао по 200 франака да му књиге преведу на њемачки и француски. Како не влада познавањем рачунара и интернета није тражио да му „преводиоци“ шаљу оно што се превели, а да јесте уштедио би прилично, или чак добио превод који је тражио.
Радило се о неком пару, можда и брачном, који су стварно владали поменутим језицима и то добро, јер наш пјесник одлично говори њемачки и натуца француски, који су га „олакшали“ за 3600 франака јер је обоме слао по 200 франака читавих девет мјесеци. Када је несрећник дошао по преведе на адресу на којој су становали, утврдио је да су се одселили, а да нову адресу нису оставили.

Случајева попут овог има толико да бих могао да данима пишем о томе, али довољан је и овај један примјер да се види колико далеко иду преваранти, који су на жалост високо образовани људи и често веома цијењени у свијету умјетности.

Издавачи који доштампавају књиге без знања аутора и новог уговара су сасвим редовна појава, а тај чин је раван фалсфиковању новца, рече ми животни сапутник водитељке Дедић – Милојевић, који је тренутно и њен издавач, од када је била присиљена да оснује сопствену издавачку кућу јер је претходни издавач доштампавао књиге.
Зато драги пјесниче или пишче знај да ако си одлучио да објавиш књигу чекају ти Сциле и Харибде ниште мање погубне од оних поред којих је морао да прође Одисеј. Сви ће хтјети да зараде на теби, од лектора којег ти не би требало ни да познајеш ако већ имаш издавача, до рецезента којег такође не би требало да познајеш јер њега налази издавач.

Не, у српској књижевности све је наопако па ће издавач, који је добричина без премца јер је узео твоју прву књигу да објавио премда си ти потпуно анониман, ће то да и наплати, а за лектора и рецензента ћеш морати сам да се побринеш, као и за ликовно ријешење насловне странице, а и прелом ће морати неко да ти урадио, ако то сам не умијеш.
Добар је човјек тај издавач, организоваће он теби и промоцију, па ако немаш неког да говори о твојој књизи пронаћи ће неког алкохолом разједеног старца да то он учини за пристојну накнаду или ћеш ти сам да ангажујеш неког „славног“ аутора да говори о твојој књизи. Критика као и рецензија се плаћа, а кошто онолико колико је познат рецезент односно критичар, од тричавих 50 евра колико ће узети мање познати аутори, преко 200 евра које узимају они из врха УКС-а до читавих 500 или чак 1000 евра колико наплаћују они најразвиканији.

Шта ти можеш да урадиш?

Можеш да престанеш да пишеш ако ти то није насушна потреба, а ако јесте онда ти нема спаса. Кад ти већ нема спаса онда се барем наоружај стрпљењем и не жури са објављивањем књиге. Дотјеруј је свакодневно док се неком искреном, ако имаш таквог у твом окружењу, не учини да је савршена.
Док дотјерујеш књигу, јављај се са одломком и сижеом издавачима јер можда си рођен под срећном звијездом и набасаш на неког човјека међу њима. Ако не пронађеш таквог, обрати се неком књижевном удружењу, има их на сваком кораку и уз њихову помоћ објави књигу, али да не би морао да књиге носиш под мишком и продајеш их или поклањаш покушај да их продаш у предпродаји. Води рачуна да ако већ плаћаш штампање добијеш цјеновник тако да знаш коме си шта платио.

У вријеме друштвених мрежа када свако од нас може да има на хиљаде „пријатеља“ можемо да се надамо да ће барем десет посто наших „пријатеља“ постави купци наших књига.
Не није то понижавајујће ако своје пријатеље са фејсбука, твитера итд., позовеш да буду твоји читаоци, па они свеједно кликну да им се свиђа или чак да воле на све што ви објавите.
Ако успијете у томе да у претплати добијете новац који улажете у објављивање будите задовољни и књиге које вам преостану понудите књижарама или чак киосцима по најповољнијој цијени. Наравно и ту можете да будете преварени пошто књижари обично са великим закашњењем плаћају, ако упоште плате, али барем нисте оштетили раме вукући товаре књига од промоције до промоције.

Промоције књиге не смију да те кошају ништа. Боље да их немаш него да плаћаш, осим ако од те промоције очекујеш нешто посебно, односно чиниш то неком за љубав.
Биографију мораш на напишеш да буде кратка и занимљива, без оног досадног: „Рођен је у селу „Нема пута даље“ у сиромашној раднчикој породици, основну школу....“
Умјесто тога може да стоји:
„Краљ или краљица сонета, пјесмом лијечи рањене душе итд.“ Звучи мало естрадно, али боље и тако него да ти биографија буде дужа од поглавља романа или најдуже пјесме у збирци.
Фотографију нека ти уради неки стручњак и на њој мораш да изгледаш привлачно било да си женско или мушко, пошто на жалост данас фотографија више продаје него критика и рецензија. Дозвољено ти је да поставиш нешто старију слику као и обраду слике, јер свеједно вријеме иде и док тебе читаоци на улици препознају бићеш много старији него у тренутку кад си књигу објавио.

Чувај се одушевљених и ласкавих, а обрати пажњу на оне који те критикују јер истина о твом дјелу је негдје између оног што говоре ласкавци и оног што мрмљају намћори.
За крај, ако још ниси одустао од писања, мораш да знаш да вријеме писаца пролази и да за двадесетак година неће више бити читалаца, али пошто ти волиш да пишеш пиши јер писање је лијеп и тежак, а ћорав посао.

Миодраг Лукић