Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik
Svaka klasa ima svoju strukturu i superstrukturu, pa i nova klasa, stvorena od radničke aristokratije tzv. revizionista. U superstrukturu radničke aristokratije Jugoslavije ulazi i tzv. Titoistička književnost.
Opšte je mišljenje da su glavni titoistički književnici bili: Vladimir Dedijer – Josip rozov hagiograf; Oskar Davičo – himnograf šefa UDB-e Aleksandra Rankovića; Jure Kaštelan, Mateja Bor, Živojin Boškov, Matija Bećković, Živan Milisavac, Blaže Koneski, Esat Mekuli, Adem Gajtani, i drugi. Treba znati da su svi oni prišli i pristali uz Josipa Broza sa komunističkih pozicija. Budući sami u početku na komunističke pozicije, mislili su da je i Tito takav, kao oni – komunista. Vremenom oni su uvideli da je Tito samo u teoriji komunista, dok je u praksi sprovodio ličnu ditaturu, kriminalnu i superfašističku, kojom je ostrije udarao upravo po komunistima, od kojih se najviše i bojao. Zato je za njih i stvorio Goli Otok, što nije slučaj sa antikomunistima.
Saznavši istinu o Titu, oni se nisu usudili da mu se suprotstave, jer su u primerima uhapšenih, kao Radovan Zogovic, Milovan Đilas, Venko Markovski, Kaplan Burović i puno drugih, uvideli što ih čeka. Zato su mu se prilagodili, pljeskali, ljubili mu i ruke i noge, pa mu pevali i slavopojke, da bi tako nekako preživeli. I preživeli su ližući naše kosti, koje im je Tito sa svoje imperatoske monstruozne trpeze bacao kao vernim psima.
Preživeli su sa zecom u trbuh, očekujući iz dana u dan da i oni budu uhapšeni, da i njih proždere.
Ako bacimo pogled na njihovo stvaranje, ono je principijelno – u aparenciji, prividno – čisto komunističko. Treba odbaciti samo slavospeve kultu ličnosti i ona dela kojima se maskira socijal-fašistička stvarnost, kojima se uzurpiranje narodne vlasti i utvrđivanje, jačanje socijal-fašističke diktature prikazuje kao izgradnja socijalizma. Tako, ako uporedimo to stvaranje sa stvarnošću, ako pitamo kome je ono faktički služilo, narodu ili diktatoru Josipu Brozu i njegovoj kliki na vlasti, videćemo da je to stvaranje u službi diktatora, angažovano ne da prikaže, već da maskira stvarnost. Kao takvo, tim stvaranjem se vršila lustracija te stvarnosti, prikrivanje zločina i denigriranje radničke klase, čijim je znojem diktator stvarao i izdržavao svoju novu klasu, radničku aristokratiju, na koju se oslanjao i čijim snagama je sprovodio svoju diktaturu, svoj teror. Prikazujući tu stvarnost u drugoj svetlosti, kao socijalističku, kao specifični socijalizam, oni su paralizirali radničku klasu i vukli je za nos u službi klike Josipa Broza i njegove novostvorene klase, kojoj su sada i sami pripadali. Svesno ili nesvesno, oni su faktički izdali radni narod, stvar narodne vlasti i verodostojnog socijalizma, militirajući za socijal-fašističku diktaturu nekrunisanog cara Josipa Broza Tita.
Kao takvo, njihovo stvaranje nije za odbacivanje, pa se i ne može odbaciti. Ono je dokument vremena. Zato se treba sakupiti u jedno posebno poglavlje, da se sačuva i prouči kao dokumenat i ilustracija onog dela naše najnovije istorije, koju od vremena nazivamo Perioda titoističke diktature. Njihovo stvaranje je književnost te diktature, propaganda i demagogija te njihove nove klase, radničke aristokratije. Svidelo se ili nesvidelo kome, ono je deo naše istine, naše stvarnosti, koja nije dovršena, za koju još uvek ne možemo reći da pripada prošlosti. Kao takvo treba da se kodificira, da se sačuva i proučava, između ostalog i kao memento.
Uporedo sa tom književnošću, iako zabranjena i progonjena u periodi titoističke socijal-fašističke diktature, razvijala se i buržuaska antikomunistička književnost, pa i disidentna. Svaka od njih pretstavlja novo poglavlje svoje nove istine. Kao takve i one pretstavljaju posebna poglavlja tadanje i savremne stvarnosti. Sledstveno, i one imaju svoje mesto, kako u periodi titoističke diktature, tako i u ovoj najnovijoj, post-titoističkoj, u kojoj nam se maskira sa nekakvom pluralističkom demokratijom.
