Београд – Ангела Меркел је, на сву срећу, рекла да Србија на Видовдан неће добити датум за почетак преговора, већ ће преговори почети најраније у јануару, а и тад уколико се потпуно имплементира споразум између Дачића и Тачија. Када са овом изјавом упоредите Дачићеву изјаву медијима, или Вучићеве громогласне најаве првог победничког

Видовдана, онда се морате запитати: да ли је могуће да нема више нико да се ухапси, чим власт овако невешто покушава да убеди грађане да је врхунски успех ни за шта предати Косово Шиптарима?

Како је то истакао Слободан Деспот, „Србија је у положају Дизнијевог пса који стоји на киши и покуњено гребе о капију газде који га је пребио и отерао. Чак иако постоји рачун (углавном новчани) да се кроз ту капију ушуња, поданички став званичне Србије не олакшава пролаз. Још је горе дејство те реторике на народ ове земље: играјући свеукупну будућност нације на ту једну карту, она предаје судбину народа у туђе руке и ставља га у положај ишчекивања неког хипотетичког чуда.“

Шта ће бити у децембру?

У децембру, када газде из Европе буду оцењивале да ли је Србија сасвим имплементирала споразум Дачић-Тачи, пронаћи ће још неку ману, још неки пасус, тачку или реченицу која није реализована, и продужиће чекање. Јер, да се не лажемо – од Србије се за „добијање зеленог светла“ тражило да дозволи Косову да се сасвим понаша као суверена држава, како у унутрашњој, тако и у спољној политици, а за „добијање датума“ ће се, како Меркеловa каже, тражити потпуно и званично признање Косова.

У међувремену, како показује ребаланс буџета владе Дачић-Вучић-Динкић, биће још отпуштања, још мање привредне производње у Србији, шеик ће добити ону земљу која је сељацима забрањена, њиве ћемо да продајемо Хрватима и ГМО компанијама, а утвара звана Шарић ће вероватно бити ухапшена у тренутку када Вучићеви саветници не буду знали шта више да раде да би подигли рејтинг свом лидеру. Можда у притвору (никако и у затвору) заврши још по неки тајкун, док се не премости време до нових избора.

Шта је резултат једногодишње старе политике нове власти: пет милијарди евра нових кредита, 40 хиљада отпуштених радника, заташкане властодржачке афере од Микија Банане, преко афлатоксина до Обрадовићеве мале матуре… Добили смо бесконачне ријалити Фарме и Велику Браћу, титовску концентрацију моћи у једном човеку, и Динкића који се жали на неспособност претходних влада иако је учествовао у свима њима, дакле, на свим нивоима убрзана је погубна и аутогеноцидна политика претходне владе против које смо се борили. И наравно, добили смо још једно „дупло голо“ на безалтернативном ћорсокаку у ЕУ. Зато, хвала Немачкој што је показала сву празнину наставка поданичке политике према Европи, коју спроводи нова стара власт.

Двери